IVANA MILOJEVIĆ

Kakva nam se budućnost predskazuje? Odgovor sajberfeminizma na sajberpatrijarhat.

Apstrakt

Članak analizira utopijski potencijal sajberprostora generalno kao i mogućnost stvaranja utopije rodne ravnopravnosti uz pomoć novih informaciono komunikacijskih tehnologija. Izvor za ovakvu analizu su prevashodno tekstovi sa engleskog govornog područja i iz konteksta zapadnog/globalnog društva. Glavna pitanja koja se ovde postavljaju su sledeća: šta je to sajberutopija i kako se trenutno zamišlja? Koja je druga strana sajberutopije, njena sušta suprotnost, odnosno sajberdistopija? Analizirajući distopiju iz feminističkog ugla, jedna od glavnih formi koju ona poprima je i sajberpatrijarhat. Sledi pokušaj definisanja sajberpatrijarhata i navođenje njegovih glavnih odrednica. Poslednji deo ovog članka razmatra jednu od mogućih alternativa sajberpatrijarhatu, sajberfeminizam, i to u kontekstu sledećih pitanja: Kakav je potencijal ove filozofije, teorije i pokreta da oslabi patrijarhat u virtuelnom kao i u realnom prostoru? Na koji način se nove tehnologije mogu upotrebiti  kako bi se približili feminističom idealu, utopiji društva rodne ravnopravnosti? Na samom kraju članka zaključuje se da je za stvaranje ovakve utopije najbitniji stepen rasprostranjenosti feminističke svesti, odnosno poznavanje teorije, kritike i aktivizma nastalog kroz mnogobrojne feminističke orijentacije kroz istoriju.

Ključne reci: budućnost, utopija, feminizam, patrijarhat, sajberprostor

Key words: future, utopia, feminism, patriarchy, cyberspace

Sajberutopija

Od samog nastanka sajberprostor je zamišljan kao jedna vrsta utopije. Pojava sajbertehnologija, sajberprostora, Interneta, virtuelne stvarnosti, kompjutera, video igara, i sličnih medijuma, po mnogima označava pojavu nove epohe, novog doba i radikalno drugačije civilizacije. Schneider (1999:77) čak tvrdi kako se čitava ljudska civilizacija sada može podeliti na dve epohe: BC (before computers/pre kompjutera) i AC (after computers/posle kompjutera). Kompjuter u ovom slučaju zamenjuje hrišćanstvo kao okvir po kome se vreme i ljudska istorija odnosno civilizacija kategorišu u skladu sa rođenjem Isusa Hrista (BC: before Christ and AD: anno domini). To ne bi bilo prvi put u ljudskoj istoriji da se računanje vremena radikalno menja, uvek u skladu sa događajem koji se smatra ključim za to društvo, kulturu i civilizaciju. Takođe ne bi bilo prvi put da se vreme različito računa u različitim kulturama i na različitim geografskim prostorima. Zapravo i jedno i drugo je kroz ljudsku istoriju bilo više pravilo nego izuzetak i to je, i pored dominacije zapadne kulture globalno, i dalje globalno prisutan fenomen.

Činjenica je da je prisustvo sajbertehnologija takođe globalno prisutan fenomen kao i da postoje velike razlike u stepenu učestvovanja različitih kultura i geografskih prostora u novoj sajberkulturi odnosno sajbercivilizaciji. Takođe je činjenica da su začeci ove nove sajberkulture i sajbercivilizacije prevashodno nastali u okviru Američkog društva pa onda i ne iznenađuje da se na novi prostor delimičo prenela i mitologija postojećeg. Najrasprostranjeniji i najdosledniji mit Američkog društva, tvrdi Gregory Pfitzer (1995), je mit ‘granice’ definisane u Američkom kontekstu drugačije nego u Evropskom: dok u Evropi granica pretstavlja podelu izmedju delova kontinenta koji su slično industrijski i urbano razvijeni, i sa sličnom gustinom stanovništva, u Američkom društvu granica je vekovima predstavljala podelu između ‘civilizacije’ i ‘divljine’, ‘popunjenog’ i ‘praznog’ prostora. Vekovi kolonizacije ‘divljeg i praznog’ prostora su učinili svoje, uništili autohtonu kulturu i civilizaciju Americkog kontinenta i proterali ‘divljake’ u rezervate. Ali se mit na kome je Američko društvo prevashodno zasnovano zadržao, s tim što se granica pomerila sa geografskog prostora ka novim granicama, novim otkrićima u medicini, nauci i tehnologiji (ibid.). Zapadna granica, koja je nestala kada su kolonisti stigli do Tihog okeana, transformiše se i pomera ‘spolja’ i ‘naviše’ tvrdi dalje Pfitzer: ‘zapadni kauboji su transformisani u svemirske kauboje, koji više ne pucaju u podne već u zvezdanim prostorima, a proširenje geografske granice se prenelo u osvajanje novih prostora, svemirskih i tehnoloških’.  Ne čudi onda naslov sajberpank časopisa Mondo 2000 koji deklariše: ‘Žurba je počela! Kolonizacija Sajberprostora!’ (Sardar, 2000). Ivan Pope, tadašnji urednik sajber časopisa 3W slično opisuje sajberprostor kao ‘jedno od onih mitskih mesta, kao na primer unutrašnjost Američkog kontinenta ili Afričkog, koje uzbuđuje strasti i istraživača i avanturista’ (Pope, quoted in Wertheim 1999).  Ovakvo zamišljanje sajberprostora kao praznog prostora je u skladu sa mitologijom Američkog društva ali ne i sa činjeničnim stanjem. Naime, sajberprostor nije neutralan, već rezultat kulture, pogleda na svet i tehnologije zapadne civilizacije (Sardar, 2000). Postkolonijalni teoretičar Sardar tvrdi da je sajberprostor već kolonizovan, kao i da je u pitanju ‘Američki san’ par excellance, koji označava ‘zoru nove Americke civilizacije’. Taj prostor je postao mesto gde je ‘moralni teret’ zapadno Evropskog čoveka da ‘civilizuje, demokratizuje, urbanizuje i koloniše ne-Zapadne kulture’ (ibid.) prenešen iz realne u virtuelnu sferu. Evropski autori kao sto su Džon Grej i Enrik Gil Kalvo  takođe smatraju da su sajberprostor i Internet mesta koja su nastala kao rezultat neo-liberalne ideologije koja redukuje kompleksnost ljudskih interakcija na tržišnu razmenu, i kao takva predstavljaju mimikriju Američke kulture. Amerikanci su stvorili Internet, tvrdi sociolog Gil Kalvo pozivajući se na Aleksis de Tokvila i njegovu analizu Američkog društva 19 veka, kako bi zamenili prazninu koja je nastala kao posledica alijenacije koja postoji u tom društvu, a koja se nije nimalo umanjila od Tokvilovog vremena, čak naprotiv. Amerikanci uvek beže od nečega, piše Kalvo: beže od svojih Evropskih korena, Indijanaca u ‘divljem’ prostoru, crnaca iz urbanog geta, svojih siromašnih građana (Gil Calvo, 2000). S obzirom da im nedostaje mesto, javna kultura ‘agore’ u kojoj se javljaju primarne veze među ljudima i solidarnost bliske zajednice, ovo društvo stvara sajberprostor kao novu mrežu koja može da zameni nedostatak zajednice, prazninu i alijenaciju koja postoji u Američkom drustvu. 

Osmišljen od strane američke vojske, u kontekstu hladnog rata, Internet postaje jedan takav novi prostor, antiteza Sovjetskom koje se zamišlja isključivo i jedino  kao nepoželjno, prostor u kome treba da dođe do produženja određenih poželjnih karakteristika koje se opet  zamišljaju kao isključivi prerogativ Američkog, odnosno zapadnog društva. I kao što je prethodno civilizacija bila zamišljena spram divljine – kao racionalna, slobodna, napredna ljudska kultura a naspram iracionalne, tamne i primitivne prirode (ljudske i generalno) – tako i sajberprostor postaje mesto na koje se projektuje slična utopija:

‘Sajberprostor ima potencijal da bude egalitarno mesto, da spoji sve ljude u ravnopravnu mrežu. Ima kapacitet da stvori blisku ljudsku zajednicu, da omogući neviđene prilike za komunikaciju, razmenu i kontakt.’ (quoted in Inayatullah and Leggett, 2002: 3)

‘...uticaće na svet kao zemljotres, i prodrmati ga kao što je to ranije učinila nauka.’ (Bill Gates, quoted in ibid.)

‘Digitalna tehnologija može biti prirodna snaga koja će doprineti da se ljudi povežu. Digitalnu tehnologiju ne vodi nacionalno i etničko, njen etos i privlačnost su univerzalni kao i rok muzika.’ (Nicholas Negroponte, quoted in ibid.)

‘Informaciono Doba obećava otvoranje produktivnog kapaciteta moći ljudskog uma bez presedana... San prosvetiteljskog doba, da će razum i nauke rešiti sve ljudske probleme, nalazi se na dohvat ruke.’ (Manuel Castells, 1998: 359)

‘Ne postoji rasa. Ne postoji rod. Ne postoji starost. Ne postoji nemoć. Postoji samo ljudski um. Utopija? Ne, Internet.’ (MCI WorldCom, in Trend 2001:33)

Ukratko, sajberutopija se zamišlja kao prostor koji će dovesti do demokratizacije lokalnog i globalnog društva, harmonije u svetu u kome je ekološka kriza nastala kao posledica ekscesa industrijske civilizacije rešena, takođe putem tehnološkog i digitalnog. Ne samo što nove tehnologije menjaju društvo i nas same  one automatski donose i više slobode i veći izbor (Kenway 1996). Pored povećane produktivnosti, uzbudljivije zabave i poboljšane komunikacije sajberporstor ima potencija i da dovede do društvene harmonije, ekonomske stabilnosti i proširenja demokratije (Trend 2001): pravo cenzorisanje ne postoji u sajberprostoru pa totalitarna društva imaju manje mogućnosti da kontrolišu informacije (Kenway, 1996). U pitanju je novi medijum i one je stoga više u rukama kreativnih, ambicioznih i mlađih članova društva. Tu leži potencijal za grupe koje za cilj imaju širenje demokratije i ljudskih sloboda. Sajberprostor omogućava slobodu kreiranja novih, virtualnih identiteta i zajednica, omogućava izmišljanje nove stvarnosti u kojoj smo ‘oslobođeni od ograničenja koje nam u tradicionalnoj stvarnosti postavljaju geografija, vreme, klasa, rasa, nacionalnost i rod’. Takodje, utopijsko obećanje novog doba leži u oslobađanju od rutinskih poslova koji dosađuju, s ciljem da se više vremena može provesti i u aktivnostima koje donose više zadovoljstva (Bruce and Candy 2000).

Moguće je da se ovako zamišljen sajberprostor i doživljava od strane određenih sajberfanova i pojedinih društvenih grupa, verovatno prevashodno onih koje zauzimaju povoljnije mesto u raspodeli moći u okviru određenog društva pa tako samim tim i u njegovom produženju kroz sajberprostor. Sajberkritičari i pojedine marginalne društvene grupe, s druge strane, dovode ovako zamišljenu sajberutopiju u pitanje. Druga strana utopije, njena senka, distopija, je sve ono što utopijska slika potiskuje, ne priznaje i marginalizuje. Iako se drastično razlikuju postojanje utopijskih i distopijskih slika potvrđuju stavove po kojima sajberprostor nije prazan ili neutralan niti da je takav ikada bio. Ove slike takođe potvrđuju da isti fenomen može biti označaj utopijskim odnosno distopijskim, u zavisnosti od interakcije koju u njemu pojedinci i društvene grupe doživljavaju. Utopija jednih tako postaje distopija drugih. Zato je potrebno simultano razmatrati obe kako bi se stekao potpuniji uvid u imaginaciju sajberprostora, a pogotovo, u svrhe ovog članka, imaginacije i realnosti koje se odnose na rod, to jest odnose moći među rodovima i potencijal sajberprostora da patrijarhat replikuje ili ga transformiše .

Sajberdistopija

Period o kome se pojavljuju kompjuteri, Internet i sajberprostor, druga polovina XX veka, karakterističan je i po tome što njemu prethodi prevaga medijske rasprostranjenosti distopijskog žanra u odnosu na utopijski. Utopija predstavlja stalnu pratiteljku imaginacije budućeg u okviru zapadne civilizacije, od nastanka ove kulture/civilizacije u okviru Antičke Grčke i Hrišćanstva, pa sve do danas. Teoretičari utopije smatraju da je utopijsko razmišljanje dostiglo vrhunac u periodu od Evropskog Prosvetiteljstva do početka socijalizma koji je imao za nameru da realizuje izričito utopijsku viziju društva. Sredina XX veka, s druge strane, postaje period u kome dolazi do prevage distopije, verovatno pod uticajem neuspešnih utopijskih eksperimenata, stvaranja totalitarnih društava inspirisanih utopizmom kao i pod uticajem dva svetska rata. Primere za prevagu distopijskog žanra u okviru globalnih medija sadašnjice možemo pronaći u vestima (zemljotresi, poplave, ratovi, nesreće i razno razne velike i male ljudske tragedije), akademskim tekstovima (kritika savremenog lokalnog i globalnog društva) i popularnoj kulturi Zapada uopšte. U okviru poslednjeg pogotovo je specifičan žanr naučne fantastike, gde je distopijska vizija budućnosti najizrazitije zastupljena.  Blockbuster filmovi kao što su Blade Runner,  Independence Day, Starship Troopers, Gattaca,  Star Wars, The Fifth Element, Minority Report, The Matrix, Deep Impact, Idiocracy, Armageddon, Independence Day, Mars Attacks i drugi bez razlike zamišljaju distopijsku budućnost: društva puna nasilja, militaristička, prenaseljena i prezagađna, društva socijalne nepravde i totalitarne kontrole. U tako zamišljenim društvima šačica ljudi, odnosno (muška, bogata, bela, zapadno-Evropska/Američka) elita kontroliše većinu stanovništva, prirodu, ženski rod, vojno industrijski sektor, i društvo u celini. Gotovo da i ne postoji film iz ove produkcije u kome je budućnost zamišljena pozitivno (izuzetak predstavlja jedna od planeta u konstelaciji Star Wars, Naboo, zelena i zemlja obdarena prirodnim bogatstvima i lepotama u kojoj je vođstvo u rukama ženskog roda i koje živi u miru, bar do dolaska muških ratničkih kolonista sa drugih planeta). Moguće je da je ovakvo smanjenje prostora u kome se budućnost može zamisliti pozitivno doprinelo da se krajem XX veka stvore dve nove kripto (ili skrivene, od staro grčke reči za ‘sakriven’, ‘tajan’) utopije: utopije globalizacije i utopije sajberprostora. Globalizacija i sajberprostor predstavljaju kriptoutopiju jer se retko označavaju utopijskim vizijama budućnosti i pored mitoloških, ideoloških pa čak i religioznih tema o ‘novom dobu’ koje prate ova dva diskursa. Kao što je slučaj i sa svim ostalim utopijama – bez obzira da li su otvorene/ekplicitne, skrivene ili ‘naučno’ zasnovane - a pogotovo u kontekstu prevage distopijskog žanra krajem XX veka u okviru zapadne culture, i ove nove utopije su doživele kritiku koja često poprima razmere predstavljanja globalnog i tehnološkog društva kao prvenstveno distopijskog.

Distopijska verzija sajberprostora može se sažeti u dve reči ‘Korporacijska Distopija’ (Kinney, in Sardar 1996).  Drahos koristi termin Informacioni Feudalizam kako bi uporedio ovaj period sa prethodnim stvarnim istorijskim periodom srednjovekovnog feudalizma kada je Evropsko feudalno društvo prošlo kroz fazu slabljenja država, pogotovo kada je u pitanju njihova zaštitnička uloga, i istovremenog jačanja ekonomske ekploatacije većine od strane grupice moćnih (Drahos 1995). Nova kultura koju sajberprostor stvara je izuzetno komercijalna, reklame i oglašavanje je nemoguće izbeći, informacije se beleže i čuvaju uglavnom u komercijalne svrhe ili svrhe sveobuhvatne kontrole, sloboda govora postaje sve više i više ograničena, a privatnost fenomen u nestajanju – samo su neki od argumenata koji kritičari sajberprostora navode. Umesto demokratije sajberprostor zapravo potpomaže elitizam i podelu na one koji su bogati informacijama I na one koji to nisu (Haywood 1995; Wresche 1996; Ebo 1998). Autori kao sto su Šenk (1997), Norman (1998), i Boen (2001) upozoravaju i na fenomen informatičcke zagađenosti, kao i mogućcnosti da će sajberkultura sve višse i više dovoditi do povećanja stresa, konfuzije, neznanja, smanjene imaginacije, nedovoljnog razmišljanja i kreativnosti. Globalno, dominacija zapadne i Američke kulture prenosi se putem ovih medija, kao i putem tzv. ‘nevidljive tehnologije’ (Postman 1993) odnosno putem prevlage Engleskoj jezika. Ovakvi trendovi ne samo da potpomažu gubljenje mnogih svetskih jezika – Ostler (1999) predviđa da će do 2050 polovina sadasnjih 6,000 jezika nestati – već i određen način razmišljanja koji je prevashodno karakterističan za englesko govorno područje i kulturu koja iz njega proističe. Dominacija engleskog jezika, promovisana putem sajberprostora, nije onda benigni fenomen već primer lingvističke kolonizacije.

Prethodno opisana mitologija Americkog društva utiče i na to kakvi se odnosi između razničitih ethničkih i kulturnih grupa razvijaju u sajberprostoru. Kritičari sajberprostora navode da tu ne dolazi do demokratizacija i nestanka rase, klase i roda, kako sajberfili obećavaju, već naprotiv da sajberkultura pomaže održavanje i promovisanje istorijskih odnosa dominacijei podređenosti među ethničkim, rasnim i kulturnim grupama. Nakamura (2000) tvrdi da Internet promoviše marginalne rase kao ‘egzotične’ ili ‘nepostojeće’ i da ne postoji alternativno diskursivno mesto van te dve opcije. Kulturološki stereotipi u sajbeprostoru su pravilo a ne izuzetak, na primer, stereotipi Azijata portretišu ovu kulturološku grupu ili u formi ‘Samuraja i eksperta borilačkih vestina’ ili seksualizovanih, podređenih i poslušnih Gejši. Analizirajući komunikaciju u sajberprostoru Nakamura zaključuje da je ‘nepostojanje rase’ koja po pravilu važi samo za belce, zapravo norma i da oni koji sebe opisu koristeći druge termine za obeležavanje svog etničkog i rasnog identiteta po pravilu onda dožive rasističke zloupotrebe. Ni Sloveni ni Srbi nisu pošteđeni, jer se takođe može u sajberprostoru sresti sa zapadno Evropskim mitom o primitivizmu i nasilništvu Balkana (kao tamne senke racionalne, kulturne i razvijene Evrope). Globalno dominantne etničke grupe, s obzirom na veću mogućnost kontrolisanja diskursa, nameću pripovesti koje odražavaju njihov pogled na svet i percepciju drugih i drugačijih. Ovaj fenomen je karakterističan za globalno a takođe i lokalno, nacionalno društvo gde etnički marginalne grupe doživljavaju iskustva koja se kreću od blago stereotipnih do otvoreno neprijateljskih i verbalno/tematski/slikovno nasilnih.

Ukratko, sajberdistopija se zamišlja (ili doživljava) kao prostor u kome dolazi do: povećanja neravnopravnih odnosa moći; uvećanja brzine po kojoj se živi; smanjenja demokratije i privatnosti; prezasićenosti informacijama; nemogućnosti održavanja pažnje; promovisanja površinskog razmišljanja; digitalne podele sveta na one koji poseduju i one koji ne poseduju (prave) informacije; promovisanja potrošačke kulture i ukupnog kulturološkog osiromašenja. Kulturološko osiromašenje se prevashodno izražava putem dominacije jednog jezika (Engleskog), jedne kulture (zapadne, prevashodno Američke) i pogleda na svet koji iz te kulture proizilazi. Jednom usvojene nove tehnologije počinju da drastično, putem virusa,  menjaju i nove domaćine – na primer, Evropska društva u kojima agora koju slavi Gil Kalvo, nestaje i smanjuje se. Kako sve više ljudi, pogotovo mlađe životne dobi, više investira u virtualne a ne realne zajednice, sajberprostor počinje da dominira i menja i sam fizički prostor (npr. putem provođenje vremena za kompjuterom, privatno, a ne sa ljudima kojima su fizički okruženi, u javnom prostoru i realnom društvu).

I dok pojedine marginalne kulturne grupe ipak nalaze svoje mesto i u sajberprostoru ono po čemu se ovakve marginalne grupe razlikuju u odnosu na dominantnu kulturu je to što su upoznate i sa dominantnom i sa sopstvenom kulturom, dok dominantna kultura poznaje samo sebe. U tom kontekstu drugost i drugačije nastavljaju da se definišu u globalnom medijskom sajberprostoru prevashodno putem perspektive dominantne kulture koja u njoj vlada. Karakteristike te dominantne kulture su već prethodno opisane (i kao utopijska i kao distopijska verzija) u glavnim crtama. Postavlja se pitanje da li je jedna od značajnih karakteristika dominantne kulture sajberprostora i pogleda na svet koji iz nje proizilazi i dominacija patrijarhalnog načina razmišljanja i njemu. Ili je pak sajberkultura egalitarna i rodno ravnopravna? U daljem tekstu biće predstavljena detaljnija analiza sajberpatrijarhata a zatim i njegovih alternative, kao što je feminizam (sajber i generalno), u kontekstu, odnosno sa posebnim naglaskom na viziju poželjne/verovatne budućnosti koje ova dva dijametralno različita pogleda na svet zamišljaju.

Sajberpatrijarhat

Utopijska verzija sajberprostora, kao što je već navedeno, zamišlja taj prostor kao egalitarian, demokratski, ravnopravan; prostor u kome je rodna neravnopravnost minimalizovana ili gotovo nestala, ili u procesu nestajanja. Distopijska verzija sajberprostora, sa druge strane, vidi taj prostor kao produžetak društva u okviru koga nastaje, mesta u kome se postojeći odnosi moći nastavljaju ili čak i pojačavaju, i koje pomaže da se alternative patrijarhata još više marginalizuju. Naravno, nemoguće je objektivno utvrditi da li je sajberkultura prevashodno utopijska ili distopijska jer ta ocena uvek zavisi od iskustva pojedinca, društvene grupe i lokalne zajednice prilikom interakcije sa drugim pojedincima, grupama i zajednicama u ovom prostoru. Takođe je teško utvrditi da li je sajberprostor prethodno patrijarhalan, odnosno prostor u kome se promoviše prethodno patirjarhalan pogled na svet, ili egalitarian, odnosno prostor u kome se promovišu alternative patrijarhatu. Glomaznost i dinamičnost sajberprostora otežava analizu ovakve vrste, ali je ipak moguće analizirati pojedine aspekte koji potpomažu održavanje patrijarhata, u lokalnom i globalnom društvu, ili pak, njegovu transformaciju.

Otkriće i masovno uvođenje novih komunikacionih tehnologija uvek je bilo propraćeno žestokim raspravama o njihovom potencijalu odnosno opasnostima koje ih prate. Kao što je prethodno bio slučaj i sa masovnim uvođenjem telefona i televizije, kompjuteri i Internet su takođe inspirisali dijametralno različte strastvene izjave, podjednako utopijske i distopijske. Feministička teorija i praksa je u samom pocetku slabo učestvovala u tim raspravama i može se reći prevashodno ignorisala pojavu ovih novih tehnologija. Dominantna struja 1970-tih i 1980-tih godina je bila prevashodno ili nezainteresovana za nove tehnologije ili otvoreno tehnofobična. Dominantno shvatanje je bilo ono po kome su kompjuteri i druge nove tehnologije prevashodno ‘igračke za dečke’ (Brosnan, 2004). U tom kontekstu Dona Haravej piše tekst Cyborg Manifesto (prvo izdanje 1985), gde promoviše interakciju ljudskih jedinki i tehnologije. Kao odgovor na njen tekst, navodnu ili stvarnu tehnofobičnost drugog talasa feminizma, i činjenicu da su se značaj i upotreba novih tehnologija sve više razvijali 90-tih godina XX veka javlja se sajberfeminizam. Sajberfeminizam, aktivan uglavnom tokom te poslednje decenije XX veka je u principu pro-tehnoloski i pozitivan, više zainteresovan za kreativnost, umetnost i konstruktivnu upotrebu novih tehnologija nego za kritiku postojećeg  društva i njegovog produženja u virtualnu stvarnost. Kritika/distopijska vizija sajberprostora je stoga razvijena u okviru ‘klasičnog’ feminizma drugog i trećeg talasa, kao i od strane razno raznih konzervativnih grupa. Paradoksicno, kritika sajberpatrijarhata dolazi od strane liberalne feministicke orijentacije koja teži ka radikalnoj trasformaciji društva kao i od strane konzervativnih (npr. konzervativno hrišćanskih) grupa, koje teže ka očuvanju status quo-a ili vraćanju u još starije, tradicionalnije odnose među rodovima.  U kontekstu zapadnog društva, ove dve struje se ujedinjuju u kritici promovisanja pornografije, seksualnog nasilja i izlaganja dece seksualnim sadržajima putem novih tehnologija. Pored toga, feminističke grupe kritikuju i pormovisanje ilegalne trgovine ženama i decom, seksualnu objektifikaciju žena, nejednak pristup novim tehnologijama u zavisnosti od roda, i osiromašenje ljudske komunikacije u novim medijumima. Ono što feministkinje prevashodno zanima je kritika koja se orijentiše na manifestacije patrijarhata u sajberprostoru ili odlike sajbeprostora koje produžavaju ili ojačavaju patrijarhat. Druga strana ove kritike je otvaranje alternativa, tj. korišćenje novih tehnologija kako bi se stvorilo društvo rodne ravnopravnosti. Kada teoretičari razmatraju diskurse vezane za rod i nove tehnologije često dolazi i do zabune vezane za to šta se može smatrati indikatorima smanjenja odnosno pojačanja patrijarhata. Na primer, autor teksta objavljenog u tematskom broju Kulture o ‘Sajber-prostoru i problemima razgraničenja’, Vladimir Đurić (2004) navodi da su feministkinje na kraju milenijuma postale najvatrenije zagovornice tehnosveta i sajberkulture i da rodno oslobođenje pronalaze putem kreiranja virtuelnih svetova u kojima je sve potčinjeno dominaciji božanskih žena i u kojima muškarci postaju ‘seksualni robovi’. Đurić tvrdi i da su sajberfeministkinje ‘žene velikog seksualnog apetita’ (ibid. str. 201) koje svoju neobuzdanu maštu više ‘ne moraju prikrivati izmišljenim muškim imenima’. Posebno vredi izvojiti jednu od ‘najmoćnijih žena u  industriji porno-filma’ Ninu Hartli čija kuća izdaje ‘mnogobrojne porniće’. Ova ‘seksualno oslobođena žena’ i pored napada antipornografski orijentisanih feministkinja dobija ‘rat’ i pridružuje joj se sve veći broj sajberfeministkinja koje rodnu budućnost prevashodno zamišljaju putem pretvaranja oba pola ‘u jedan androgini pol, neku vrstu novog tehno-hermafrodita’ (ibid.). Obeležavanje pornografskih zvezda ‘seksualno oslobođenim ženama’ a sajberfeministkinja ženama velikog seksualnog apetita koje pretvaraju muškarce u seksualne robove možda ima veze za fantazijama autora pomenutog teksta ali sigurno nema nikakve veze sa feminizmom. Suština feminizma nikada nije bila u zamenjivanju jedne hijerarhije drugom i uvodjenjem novih sistema tlačenja i ponižavanja (putem npr. ‘kastriranja napaljenog momka’u kompjuterskoj igri Novi Gen (Đurić, 2004: 201)). Takodje, feminizam je od samog početka propagirao različitost, uključujući i rodnu, pa je zamišljanje totalitarnog poretka u kome su svi podjednako androgini, takođe u suprotnosti sa vizijama društva mnogostrukih i ravnopravnih rodnih orijentacija koje se istorijski javljaju u okviru feminizma. Ako sajberfeminizam zamišlja takvu budućnost onda je on možda sajber ali nikako nije feminizam. Šta više ovako zamišljene slike opisane u prethodno navedenom članku se prevashodno mogu označiti manifestacijama patrijarhalnog pogleda na svet. Iako na prvi pogled androginija može da izgleda primamljivo, na primer ako je propraćena putem eliminisanja seksualnih stereotipa i predrasuda, kao i usvajanjem muškog principa od strane ženskog roda i obrnuto, androginija svakako ima revolucionarni i oslobodilački potencijal. S druge strane, ovakva konformistička i uniseks vizija je u suprotnosti sa principom promocije individualnosti i jedinstvenosti mnogostrukih rodnih identiteta koju demokratske struje u okviru feminizma promovišu. Najopasniji rezultat promovisanja androginije je ponovno zamišljanje ‘čoveka’/ljudske vrste u skladu sa vrednovanjem muškog i muškosti a zanemarenja svega što se smatra ženskim ili ženstvenim. Androgini ženskog roda zapravo poprimaju karakteristike poželjnog, muškog, dok je obrnuto vrlo retko slučaj. I dok androgini ostaju norma putem koje se promoviše dominantne i poželjne vrednosti pripisane muškom rodu (snaga, racionalnost, agilnost, jačina, čvrstina, osvajanje novih prostora, prirode i emocija), karakteristike tradicionalno pripisane ženskom rodu (nežnost, intuicija, empatija, emotivnost, briga o drugima) je poželjno što više minimalizovati u većini vizija androgina. Čak ni sajborg Done Haravej nije ostao imun kada je u pitanju rodna politika, što se može videti iz vizija ‘ginoida’ (za razliku od muškog sajborga, androida), ‘seksi robota’ i seksualizovanog ženskog kiborga u sajberprostoru uopšte, kao i, konkretnije, u radu Hadžime Sorayama (1988). Jedina moguća zaštita od konstantne intervencije patrijarhata da se ili lažno predstavi (kao ne-patrijarhat) ili transformiše alternative u skladu sa sopstvenim pogledom na svet (npr. zahtev feminstkinja za seksualnom slobodom žena i iščašenje, izvrnutost ovog zahteva putem promocije pornografije propraćene seksualnom objektifikacijom žena- pa i muškaraca – i mizoginijom) je njegovo preciznije definisanje. Poznavanje feminističke teorije bitno je kako bi se određene pojave u sajberprostoru mogle pravilno razumeti, prvashodno u kontekstu promocije i održavanja patrijarhata ili alternativno promovisanja I stvaranja društva rodne ravnopravnosti.

           

Ako se patrijarhat može definisati kao društveni sistem u kome je ekonomska, politička i moć u javnog sferi neravnopravno podeljena među rodovima onda je sajberpatrijarhat organizovani sistem ponašanja i razmišljanja u sajberprostoru koji odražava takvu neravnomerno podeljenu moć. Naime, u svom ‘izvornom i ograničenijem smislu ovaj pojam se odnosi na tip društvenog sistema u kojem dominira princip ‘očinskog prava’ i isključiva kontrola nad javnim i privatnim, političkim domenom od strane starijih muškaraca unutar grupe... ovaj tip sistema karakteriše dominacija muškaraca nad ženama, srodstvo po muškoj liniji kao osnov kontinuiteta prenošenja svojine, autoriteta, moći i privilegija među muškim srodnicima’(Papić, 1993). Žarana Papić dalje navodi da se patrijarhalnim takođe mogu smatrati i ‘društva u kojima vlada monopol muškarca u javnom/društvenom domenu, u političkom i ekonomskom odlučivanju, ali u kojima ima i bitnih poboljšanja u društvenom položaju žene’ (ibid.). Proširena definicija patrijarhata uzima u obzir i sledeće indikatore: postojanje neravnopravne podele moćci među rodovima; većeg stepena kontrole sopstvenog života kod većine pripadnika muškog roda; postojanje sistema vrednosti koji niže vrednuje život, rad i interesovanja ženskog roda; veće vrednovanje ‘muškosti/muževnosti’ i manje vrednovanje ‘ženskosti/ženstvenosti’; postojanje autoritarnih struktura dominacije; institucionalizacija nasilja i zloupotrebe (pogotovo seksualnog nasilja) i postojanje mitova i prič koje takvu rodnu dominaciju podržavaju (Eisler, 1989, 2002).

Uzimajuci užu definiciju patrijarhata u obzir možmo doć do zaključa da je sajberprostor zaista egalitarniji u odnosu na klasični patrijarhat u okviru tradicionalnog i savremenog društva. Internet, kao ključni deo sajberprostora, je prostor u kome je prosečna starost niža od prosečne starosti društva (na osnovu jednog istraživanja globalno starost korisnika Interneta je 2008-me godine bila 28 godina starosti), dakle još  uvek je u pitanju ‘medijum za mlade’ iako se starosna granica postepeno povećava na vise (na primer u Velikoj Britaniji se granica pomerila od 35 ka 37 godina starosti http://www.fundraising.co.uk/node/172072 ).  Internet je takodje prostor u kome se učestvo ženskog roda stalno povećava, na primer u zapadnoj Evropi učešće žena iznosi 42% a u Sjedinjenim Američkim Državama čak 52% (http://www.clickz.com/3095681) . Na osnovu ova dva pokazatelja, a uzimajući u obzir užu definiciju patrijarhata, utopijsko obećanje o demokratizaciji i egalitarizmu u sajbersferi sve više postaje materijalizovano u novim medijima.

Sa druge strane, globalne razlike u upotrebi Interneta govore da je hijerarhijsko uređnje globalnog društva prenešeno i u ovu sferu: 23% svetske populacije koristi Internet, od toga 74% populacije u Severnoj Americi a 26% u ostatku sveta (u Africi na primer svega 5% stanovništva koristi Internet dok je u Aziji taj procenat 17%) (www.internetworldstats.com/stats.htm) . Učcešće žena, po pravilu, opada proporcionalno što je zemlja siromašnija i patrijarhalnija (npr. Švedska 47%, Italija 38% http://www.clickz.com/3095681). Kada se uzme u obzir da su korisnici Interneta obrazovaniji, bogatiji i iz urbanizovanijih delova sveta u odnosu na prosečno stanovništvo onda stoji da se globalne razlike/neravnopravna raspodela moći prenose i u sajberprostor. U skladu sa tvrdnjom Dejl Spender (1995) u virtualnom prostoru možemo videti sve probleme koji se javljaju i u tradicionalnom društvu. Ako je tradicionalno društvo patrijarhalno onda je logično očekivati da se to odražava i u sajberprostoru.

Takođe postoje i argumenti da Internet pogoduje ojačavanju patrijarhata u nekoliko ključnih dimenzija: institucionalizovanje i promovisanje nasilja, pogotovo seksualnog nasija nad ženama i decom i promovisanje seksualne objektifikacije žena. Čak štaviše postoje i argumenti da je razvoj Interneta u velikoj meri potpomognut tzv.‘adult industry’, u SAD 1998 jedna milijarda US $ je potrošena na ovu vrstu materijala što je predstavljalo  69% od ukupnog prometa/prodaje sadržaja na Internetu (Hughes, 2000). Dona Hjuz dalje tvrdi da su nove tehnologije omogućile stvaranje virtuelnih grupa u kojima je svaki oblik seksualnog nasilja i mizoginija norma, da je procenat nasilničkih i mizoginijskih sajtova u stalnom porastu kao i broj sajtova u kojima se žene i deca ponižavaju, siluju i muče. Internet watch foundation je 2004 godine zabeležila 3,437 websajtova u kojima se promoviše i predstavlja seksualna zloupotreba dece, dok je 2006 taj broj iznosio 10,656. Najnoviji podaci za 2008 godinu beleže smanjenje ovih sajtova za 10% (http://www.iwf.org.uk/media/news.258.htm ) ali zabrinjava da se sajtovi radikalizuju u smislu intenziviranja nasilja koje se čini nad decom. Takođe zabrinjava i fenomen propagiranja prostitucije, seksualnog turizma i trgovine ženama i decom kao i tzv. naručivanje žena/nevesta poštom (‘mail order brides’). Godišnje se u ropstvo proda oko četiri miliona ljudi, većinom žena i devojčica, kao i jedan milion dece u lokalnu i međunarodnu seksualnu industriju (Hughes, 2000). Ujedinjene nacije navode podatak od oko 200 miliona ljudi koji su primorani da žive u ropstvu, i veliki deo njih je u ropstvu u seksualnoj industriji. Takođ najveći procenat žena i devojčica primoranih da rade u seksualnoj industriji redovno doživljava fizičko, seksualno i psihološko nasilje.  Nasilje u seksualnoj idustriji kao i nasilje nad ženama i decom nije novi fenomen ali ono što je novo je lakoća kojoj se do ovakvih sadržaja dolazi u sajberprostoru. Neregulacija sajberprostora, toliko hvaljena kada je u pitanju otpor totalitarnom društvu, takođe pogoduju nelegalnim aktivnostima i promociji nasilja globalno. Muskarci koji su zainteresovani da učestvuju u seksualnoj zloupotrebi žena i dece mogu uz pomoć Interneta vrlo lako da pronađu potencijalne žrtve, nešto što je pre pojave Interneta zahtevalo veći napor. Analiza websajta u kojima se razmenjuje ovakva vrsta podataka i iskustva ‘korisnika’ pokazuju da su nasilnici svesni da su žene i deca koje zloupotrebljavaju u ropskom odnosu, pa to čak i reklamiraju kao ‘raj na zemlji za one koji su zainteresovani za sado mazohizam’ (Hughes, 1999). Mnogi websajtovi reklamiraju žene i decu iz nerazvijenijih delova sveta gde je regulacija seksualnog nasilja minimalna ili nepostojeca. I dok su žene poput ‘kraljice seksa’ Lize Palac i vlasnice pornografske kuće Nine Hartli (Đurić, 2004) možda zaista seksualni subjekti i žene seksualno oslobođene od svake vrste nasilja, to svakako nije slučaj sa većinom žena u seksualnoj industriji. Pro-seks feministkinje, protivnice cenzure svih sadržaja pa tako i pornografskih, navode da uživanje u pornografiji nije samo prerogativ muškog roda. Pa ipak, neka istraživanja pokazuju da su korisnici pornografskih websajtova u 96% slucajeva muskarc hittp://www.cnn.com/2003/TECH/internet/12/10/porn.business/). Više zabrinjava prelivanje seksualno objektifikacije iz virtuelnog u realni prostor, kao što je naprimer, fenomen koji se javlja kod određenih društvenih grupa - muškaraca koji su intenzivni korisnici virtuelnog seksa i Internet pornografija - fenomen nemogućnosti obavljanja seksualnog akta sa devojkom ili ženom ukoliko se ona ‘ne ponaša kao porno zvezda’ (ibid.). Posledice velike upotrebe pornografije u sajberprostoru, do koje se lako i često i besplatno dolazi, prenose se dakle i na savremeno društvo gde se već postojeća seksualna objektifikacija žena uvećava. Inače, pornografski websajtovi su 2006 iznosili oko 12% ukupnih websajtova (ima ih oko 4,2 miliona); dnevno ukupno 25% svih Internet pretraga je vezano sa pornografskim materijalom (ili 68 miliona pretraga), 8% svih emajlova je pornografskog sadržaja (2,5 milijarde poslatih poruka) (Ropelato, 2006). Prodaja pornografije preko Interneta je postigla cifru od 4,9 milijardi US% (ibid.) što predstavlja značajan procenat ukupne prodaje svih sadržaja preko Interneta.  Procenjuje se da seksualna industrija (virtuelna i realna) ostvaruje godišnji profit od 20 milijardi US$,  prema tome Internet i drugi delovi sajberprostora (npr. profit pornografije preko mobilne telefonije iznosi već oko 1 milijardu US$) nisu sami po sebi ‘krivi’ što se putem ovih tehnologija prenose pornografski sadržaji kao i sadržaji u kojima se promoviše nasilje nad ženama i decom. Međutim, Internet je svakako olakšao prenos ovakvih sadržaja, olakšao rad ilegalne globalne seksualne industrije, globalne seksualne trgovine ženama i decom i pojačao njihovo dalje povređivanje i eksploataciju. Došlo je i do normalizacija i globalizacije ove eksploatacije koju potpomaže nedostatak pravne regulacije i primena zakona u velikom delu sveta. Rezultat je eskalacija seksualne eksploatacije žena i dece putem globalnog reklamiranja, seksualnog turizma i promocije pornografije i prostitucije (Hughes, 2000). S obizirom na to da je seksualna industrija jedan od nosioca Interneta, kao i s obzirom na činjenicu da je Internet osmišljen od strane vojne industrije, može se doneti zaključak da je ovaj medijum svakako, makar neposredno, pod uticajem te dve patrijarhalne institucije. Logično je onda očekivati da se seksualni stereotipi, mizoginija i seksualna objektifikacija žena koje su deo svetonazora u okviru seksualne i vojne/militarističke kulture, prenose i u dominantni sajberprostor i sajberkulturu.

Pored ovakvih radikalnijih formi manifestacije patrijarhata u sajberprostoru patrijarhat shvaćen u širem smislu se u sajberprostoru izražava i putem suptilnijih metoda. Stereotipi muških i ženskih uloga, način na koji se komunikacija vrši u sajberprostoru, društvena izolovanost koju učestvovanje u sajberprostoru može da promoviše, negativne posledice po rodne odnose i odnose u porodici – sve su to neki od problema navedeni od strane kriticarki sajberpatrijarhata. Na primer, iako žene u velikoj meri prihvataju nove tehnologije i učestvuju u postojećem sajberprostoru stoji i argument da žene kao društvena grupa i dalje preferiraju ‘mekše’ tehnologije komunikacije, da pridaju veći značaj emotivnom govoru lica i tela (koji je u sajberprostoru često nevidljiv, naravno u zavisnosti od konkretne tehnologije koja se upotrebljava) i da preferiraju upotrebu komunikacionih tehnologija pre svega u svrhu povezivanja sa drugim ljudima. Internet kao potencijalno otuđujuci i individualizovani medijum, medijum smišljen da zameni stvarno povezivanje u realnom društvu, ne odražava dakle dominantne interese i potrebe žena. Da muškarci i žene koriste Internet u različite svrhe pokazuju brojna istraživanja, npr. muškarci prevashodno koriste Internet da bi došli do određenih informacija i za zabavu, dok žene više koriste Internet kao komunikacijsko sredstvo kako bi održavale veze sa drugim ljudima (npr. emajl). (http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2005/12/28/AR2005122801403.html)

Dakle, iako se nove tehnologije i sajberprostor zamišljaju kao egalitarni i demokratski medijumi, ovi medijumi svakako nisu rodno neutralni. Čak štaviše sajberprostor je mesto u kome dolazi do manifestacije patrijarhata u mnogim formama pa čak i do njegovog ojačanja. S druge strane, sajberprostor svakako pruža i mogućnost transformacije patrijarhata i stvaranje radikalno drugačije, transformisane budućnosti. Ovo je jedan od ciljeva sajberfeminizma a takođe i svih drugih feminističkih orijenacija.

Sajberfeminizam

Sajberfeminizam, pokret, filozofija i praksa, relativno je mlad i raznovrstan pa je teško dati neke odrednice koje će ga potpuno i jasno definisati. Ono što čini okosnicu sajberfeminizma je prihvatanje stava da u sajbeprostoru postoji razlika u moći među rodovima, kao i prihvatanje stava da je to problem i da to treba menjati. Kao odgovor na navodnu krutost drugog talasa feminizma sajbefeministkinje odbijaju da definišu svoj pokret, insistirajući na njegovoj fluidnosti i dinamičnosti. Uticaj postmodernizma je izrazit u insistiranju da se sajberfeminizam prevashodno definiše negativno, dakle onim šta on nije.  Iako ni posmodernizam nije monolitan, većina postmodernih teoretičara ipak, pod uticajem Mišel Fukoa u principu odbija da eksplicitno navede sopstvenu viziju budućnosti (Fendler, 1999, p. 185). Ra zaliku od modernista, posmodernisti smatraju da navođenje vizije ‘kao što je na primer nuđenje konkretnog rešenja, ideala ili utopijske nade...ograničava potencijalne mogućnosti za budućnost’ (ibid.). Takođe, postmodernisti zauzimaju stav da nuđenje vizije budućnosti istovremeno znači i da intelektualci smatraju da imaju za pravo da se ‘stave u poziciju političkog autoriteta, u centar’ što postmodernizam generalno odbija u skladu sa svojim etičkim principima (ibid.). Pa ipak, i pored insistiranja da odbijaju da izraze sopstvenu viziju budućnosti, postmoderni teoretičari ipak to čine, što je navelo Siebers-a da izjavi kako je postmodernizam i sam u suštini utopijska filozofija:

Ono sto postmodernizam želi je ono što trenutno nedostaje, što znači da je postmodernizam utopijska filozofija. Utopijstvo demonstrira stalno nezadovoljstvo sa ovim i sada kao i radoznalost o mogućnosti razmišljanja izvan sada i ovde. Centralna postavka utopijstva nije da se ne bude nigde, već se radi o želji da se bude negde drugde. Postmodernisti dakle nisu utopijsti zato što ne znaju šta žele. Oni su utopijsti zato što znaju da žele nešto drugo. Oni imaju potrebu da žele drugačije. (Siebers, 1994, 2c3)

U skladu sa tim i sajberfeminizam se eventualno može  ‘nazvati  ‘pokretom sa sto antiteza’  jer se njegov ‘osnivački akt’  sastoji od sto  negativnih definicija’ (Gordić Petković, 2004): 

U  pomenutom šaljivom manifestu konstatuje se da cyberfeminism / cyberfeminismus / sajbrfeminizm NIJE  ideologija, umetnost, separatizam, ali ni avatar, ni matična  ploča, niti pak naučna fantastika.  On nije ni teorija, ni praksa, ni institucija, nije poslušan, ni apolitičan  i ne govori o dosadnim igračkama za dosadne dečake. Kiberfeminizam  neupućenima otkriva da  ni feminizam nije monolitan i da se sve bogatstvo njegovih varijacija očituje tek kad stupi  u virtuelnu dimenziju.

Ali i pored antiteza i insistiranja da je sajberfeminizam nemoguće definisati, sajberfeminiskinje su ipak izrazile stav o sopstvenoj slici budućnosti, iako je tu sliku nekada potrebno tražiti ‘između redova’ i kroz ono što je implicitno a ne eksplicitno navedeno. Vizija postmodernizma se uglavnom može okarakterisati putem fokusiranja na raznovrsnost, različitost, višestrukost i egalitarizam (različitosti, a ne egalitarizam sličnosti). Ova raznovrsnost i različitost uključuje i seksualne i rodne različitosti kao i egalitarizam rodne višestrukosti.  Postmoderna utopija je i ‘ekološka, komunalna i dijaloška’ (Doll, 1995: 96). Proizilazi iz sopstvene kolektivne i kreativne imaginacije a ne iz čvrsto zasnovane apriori ideologije (Doll, 1995: 89). U pitanju je vizija izgrađena na sumnji i ironiji, vizija koja priznaje svoja sopstvena ograničenja i centralnost  dijaloškog procesa i dijaloške zajednice (ibid., p. 89-110). Sve što Siebers i Doll navode kao odrednice postmoderne utopije može se primeniti i na utopiju sajberfeminizma. To se može videti putem analize ’100 anti-teza sajberfeminizma’ (http://www.obn.org/reading_room/content.html ) kao i putem analize tekstova teoretičarki i aktivistkinja koje se identifikuju kao sajberfeministkinje.

Budućnost koju sajberfeminizam zamišlja svakako dakle nije  budućnost u kojoj se sajberpatrijarhat održava. Sajberfeministkinje žele da naruše iluziju o muškoj tehnološkoj superiornosti: ‘tehnologija nije igračka za dečake (boytoy); mit  o tehnologiji kao  muškom svetu možda se zgodno uklapa u određeni sistem moći, ali  nije utemeljen u realnosti” (Gordic Petkovic, 2004, kurziv dodat). Teoretičarke kao što su Dona Haravej i Sejdi Plant daju seriju argumenta zašto je tehnologija ne samo žensko oruđe već i ključno sredstvo za postizanje ženske emancipacije. Sejdi Plant definiše sajberfeminizam ne time šta on nije već time šta on jeste. Po njoj, sajberfeminizam je ‘pobuna roba i materijalnog patrijarhalnog sveta, rasuta, raspodeljena pojava koja se sastoji od veza između žena, žena i kompjutera, kompjutera i komunikacijskih veza, konekcija i konekcionističkih mreža’ (Plent, 2004:135). Sajberfeminizam interesuje novo uslužno/informaciono društvo, u kome fizička snaga (tradicionalno povezana sa argumentima u navodnoj muškoj superiornosti) gubi na vrednosti, a veštine kao što su emociona pismenost li mogućnost obavljanja različitih poslova simultano (veštine koje su trenutno više zastupljene i razvijene kod žena) dovešće/dovodi do promene u odnosima moći među rodovima. Nove tehnologije imaju emancipatorski potencijal i zbog toga što mogu da pomognu ženama da bolje kontrolišu svoju sopstvenu reprodukciju, od odlučivanja kada i koliko da rađaju do prenošenja ove uloge na druge prirodne (plaćeni surogati)  ili veštačke materice (još uvek utopijska/distopijska vizija).  To je bitno jer je kontekst patrijarhalnog društva učinio da se ova (prirodna) moć žena zapravo transformiše/izopačuje u (društvenu) nemoć, gde se sposobnost rađanja dece pretvara u ograničavajuci faktor, bar kada je u pitanju prenošenje ‘autoriteta, moći i privilegija...u javnom/društvenom domenu’ (Papić, 1993). Budućnost koju sajberfeminizam zamišlja je onda budućnost u kojoj žene nisu ograničene korporalnim/telesnim, tj. ženska fizionomija još više gubi na značaju kao faktor definisanja ženskog roda. Stupajući u ‘tihi savez sa tehnologijom’ žene tako menjaju svoj odnos prema telu i prema svetu (Gordić Petković, 2004). Često citiran tekst Haravejeve gde ona izjavljuje da bi rađe bila kiborg nego boginja (Haravey,1991), znači i radikalan prekid sa asocijacijom žena sa prirodom (Šeri Ortner, 1983), odnosno asocijacijom koja je, smatra se, ženama više štetila nego koristila. Tu se javlja radikalna razlika između sajberfeministkinja i nekih drugih savremenih feminističkih orijentacija, od kojih su najznačajniji i najrasprostranjeniji ekofeminizam i duhovni feminizam. Za razliku od sajberfeministkinja, ekofeministkinje smatraju da cilj feminizma nije ograničenje žena od prirode već menjanje hijerarhijskog pogleda na svet u kome se i žene i priroda manje vrednuju (u odnosu na muškarce i kulturu/civilizaciju). Dok ekofeministkinje teže ispravljanju pogrešnog stava, odnosno pogleda na svet koji odražava/zastupa/promoviše manje vrednovanja prirode u odnosu na društvo i kulturu, sajberferministkinje to žele da čine kada je u pitanju navodna ženska tehnofobičnost. I u jednom i u drugom slučaju radi se o težnji menjanja neravnopravne raspodele moći među rodovima, što je cilj i svrha svake feminističke orijentacije. Razlika između ove dve najnovije orijentacije feminizma, obe nastale tokom poslednje dve decenije XX veka, je u različitim strategijama i metodama koje se smatraju najmoćnijim za postizanje takve vizije. I dok sajberfeministkinje kritikuju ekofeminizam kao esencijalistički, kao pokušaj vraćanja na premoderna društva, ekofeministkička orijentacija zamera sajberfeminizmu negiranje prirode i duhovnosti kao ključnih fenomena koji i dalje definišu i nas same.

Najrazornija kritika sajberfeminizma je ipak ona koja navodi da sajbefeminizam zapravo i nije feminizam, većjednostavno igra pojedinih privilegovanih žena, umetnica i teoretičarki, sa tehnologijom. Gde su npr. projekti da se patrijarhat u sajbersferi i aktuelnom društvu konrektno dovede u pitanje i minimalizuje? I pored svog insistiranja na sopstvenoj i kolektivnoj moći, šta su tzv. Sajbergrrrrls (ili sajbercurrre) konkretno učinile da se poboljšaju životi žena kojima patrijarhat najdirektnije škodi? Kako kiborg Done Haravej može da pomogne eksploatisanim ženama i deci, da ih zaštiti od seksualne zloupotrebe, objektifikacije i nasilja? Zar nije i kiborg, u okviru patrijarhalnog društva postao seksualno objektifikovan, kao što se vidi iz dominantnih stereotipa seksualno objektifikovanih ženskih karaktera u raznim medijumima, od video igara pa do ženskih avatara u sajbeprostoru? I zar nisu sajberfeministkinje, insistiranjem na individualnosti i različitosti spram radikalnog feminizma, direktno doprinele dodatnom slabljenju ionako slabe ženske solidarnosti?

‘Gde je feminizam u sajberfeminizmu’ postavlja pitanje Fejt Vajlding u eseju istog naziva (http://www.obn.org/reading_room/writings/html/where.html). Na osnovu njene kritike može se zaključiti da su sajberfeministkinje 1990-tih više bile preokupirane distanciranjem od feminizma 1970-tih nego kritikom patrijarhata. Naime feminizam 1970-tih ove teoretičarke često kritikuju kao ograničavajući/politički korektan, esencijalistički, anti-tehnološki, anti-seksualan, koji izaziva stalan osećaj ‘krivice’ zbog nepostizanja kruto definisanih feminističkih ideala i koji nije relevantan za savremeno iskustvo žena, pogotovo kada je u pitanju njihova interakcija sa novim tehnologijama (Vajlding, 1998). Takva kritika je po njoj pogrešna zato što je sajberfeminizam već usvojio mnoge strategije avant garde feminističkih pokreta, kao što je strategijski separatizam (virtualne zajednice samo za žene, mreže i povezivanje žena sa ženama), feministička kulturološka, društvena i jezička teorija i analiza, stvaranje novih imidža za žene na Internetu (npr. feministički avatari, kiborzi, rodna fuzija) kako bi se odgovorilo na izuzetno rasprostranjene seksualne stereotipe. Usvojena je i feministička kritika sajberprostora, strategijski esencijalizam i slično (ibid.). Međutim, insistiranjem o razgraničenju od prethodne tradicije feminizma sajberfeminiskinje politički stupaju u savez sa ‘antiofanzivom’ anti-feminizma 1990-tih (antifeminist ‘backlash’) motivisanom od strane tradicionalnog i konzervativnog patrijarhalnog pogleda na svet. I ne samo to, ograničenje sajberfeministkinja prema ranijim strujama i orijentacijama feminizma, znači ne poznavanje istorije i kritike, pa tako i ponavljanje nekih prethodnih grešaka. Šta više, mnoge sajberfeministkinje i same ne kritički usvajaju patrijarhalne rodne stereotipe koje pozajmljuju iz popularnih medija, kao što su prsate ratnice, superseksualizovani kiborzi, fatalne zene, iskarikirane domaćice 50-tih i slično (ibid.). U zaključku, Vajlding poziva sajberfeministkinje da konkretnije i eksplicitno definišu pokret i strategije, upoznaju se sa prethodnom feministkičkom tradicijom i teorijama nastalim u okviru mnogostrukih feministkičkih orijentacija, kao i da nastave/pojačaju aktivnosti u sajberprostoru koje dovode u pitanju sajber i patrijarhat aktuelnog lokalnog i globalnog društva.

Zaključak

Stvaranje novog društvenog sistema uvek je propraćeno utopijskim slikama o pozitivnim potencijalima društva u nastajanju. Druga strana utopije je svakako distopija koja upozorava, teži da se obrati pažnja i na moguće negativne posledice društvene promene. Nove tehnologije trenutno značajno doprinose stvaranju nove kulture, društva, pa čak i naših ličnih identiteta, uključujući i rodni. Interakcija kulturnog, društvenog, rodnog, i ličnog u sajberprostoru može dovesti do slabljenje ili jačanja patrijarhata. Takođe je verovatno da će se patrijarhat, koji se pokazao kao izuzetno otporan sistem, zadržati pa čak i ojačati u određenim delovima. Nada ostaje da će ukupno ipak oslabiti, da će nove tehnologije moći da se iskoriste kao bi došlo do ukupne egalitarizacije i demokratizacije u sajbeprostoru i inače, u virtualnom kao i u realnom društvu.  Sistem mreže pogoduje povezivanju i pogoduje stvaranju egalitarnih sistema ponašanja i razmišljanja. Prihvatanje različitosti jedna je od ključnih vrednosti koju sistem mreže takođe pospešuje, a to ukljucuje i rodnu različitost. Mnogobrojne ženske i feminističke grupe već značajno koriste nove tehnologije kako bi prikupljale informacije, sredstva i kadar bitan za konkretne projekte putem kojih se menja neravnopravna raspodela moći među rodovima, odgovara na nasilje nad ženama, decom, ostalim živim bićima, prirodom; i putem kojih se siromašne žene i žene u situaciji nasilnog konflikta i rata finansijski konkretno pomažu (npr. www.femaid.org; www.rawa,org;  www.womeninwar.org; www.womensaid.ie; www.un.org/womenwatch; www.unifem.org; www.isiswomen.org; i veliki broj drugih sličnih projekata). Redefinisani sajberfeminizam, koji nije samo sajber igra privilegovanih žena sa tehnologijom, već i feminizam, odnosno težnja da se ostvare ravnopravniji rodni odnosi i manifestuje društvo rodne ravnopravnosti, može onda naći utočište od sajberpatrijarhata i svrhu sopstvenog postojanja u ovakvim i sličnim projektima. Da li će konkretno lokalno kao i globalno društvo zadržati formu patrijarhalnog ili poprimiti formu društva rodne ravnopravnosti prevashodno zavisi od svesti ljudi koji nove tehnologije koriste a ne od samih tehnologija. Parafrazirajući Suzan Hotorn i Renate Klajn (1999) može se dakle zaključiti da je sajberkultura onoliko različita i interesantna, ili onoliko nasilna i dosadna, ili onoliko patrijarhalna ili rodno ravnopravna, koliko i ljudi koji u njoj učestvuju. Svaka, pa i najmanja intervencija protiv sajberpatrijarhata ili protiv patrijarhata putem novih tehnologija, kao i svaka intervencija putem koje se promoviše rodna ravnopravnost, doprineće stvaranju pozitivne, harmonične i egalitarne sajberkulture. Iako je sajberprostor velikim delom kolonizovan od strane patrijarhata, i njegovih manifestacija kao što su npr. promovisanje seksualno objektifikujućih/ stereotipijskih, mizoginijskih i militarističkih slika budućnosti, moguće je ovaj prostor dekolonizovati i ispuniti novim sadržajima koji promovišu rodnu različitost i egalitarizam. Ono što je pak najvažnije, je iskoristiti nove tehnologije kako bi došlo do promene u realnom društvu i približiti se, individualno i kolektivno, feminističom idealu, utopiji društva rodne ravnopravnosti.

LITERATURA

Bohen, A. (2001). Information Nebula. Social Alternatives, 20(1), 54–59.

Brosnan, M.J. (2004) ‘Tehnofobija i rod: da li su kompjuteri "zvečke za dečke"?’, Kultura, 107-108, maj 2004, str. 99-118.

Bruce, C. & Candy, P. (2000). Information Literacy Around the World. Wagga Wagga, New South Wales: Centre for Information Studies, Charles Sturt University.

Castells, M. (1998). End of Millennium—The Information Age: Economy, Society and Culture, Vol III. Malden, Massachusetts: Blackwell Publishers.

Doll, B. (1995). Post-modernism’s Utopian Vision. In P. McLaren (Ed.), Postmodernism, Post-colonialism and Pedagogy. (89–101).Albert Park, Australia: James Nicholas Publishers.

Đurić, V. (2004) ‘Feminizam i tehnologija’, Kultura, 107-108, maj 2004, str. 200-202.

Ebo, B. (Ed.). (1998). Cyberghetto or Cybertopia: Race, Class, and Gender on the Internet.New York: Praeger.Drahos, P. (1995). Information Feudalism in the Information Society. The Information Society, 11(3), 209–222.

Eisler, R. (1989) The Chalice and The Blade: Our History, Our Future, New York:  Harper and Row.

Eisler, R. (2002) The Power of Partnership, Novato, CA: New World Library.

Fendler, L. (1999). Making Trouble: Prediction, agency, and critical intellectuals. In T. S. Popkewitz & L.Fendler (Eds.), Critical Theories in Education: Changing terrains of knowledge and politics. (169–189). New York: Routledge.

Gates, B. with Myhrvold, N. & Rinearson, P. (1995). The Road Ahead.New York: Viking.

Gil Calvo, E. (2000). Internet, Tocqueville and the Genius of the Place. Retrieved 18 May, 2001, from the MISTICA Virtual Community Archives Web site:  http://funredes.org/mistica/bdd/attachado.php3/lengua/en/idarchi/16  [Gil Calvo’s article is written in Spanish and it can be automatically translated if using Google search engine. This translation does not give full meaning though. So in addition, consult: Case, J. (2001). New Technologies: Culture and Education. Social Alternatives, 20(1), 29–33.

Gordić Petković, V. (2004) Virtuelna književnost. Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.

Haraway, D. (1991) ‘A Cyborg Manifesto: Science, Technology, and Socialist-Feminism in the Late Twentieth Century’,  in Simians, Cyborgs and Women: The Reinvention of Nature, New York:  Routledge.

Haywood, T. (1995). Info–Rich/Info–Poor: Access and Exchange in the Global Information Society.London: Bowker/Saur.

Hawthorne, S. And Klein, R. (1999) CyberFeminism: Connectivity, Critique and Creativity, Melbourne: Spinifex Press.

Hughes, D. (2000) ‘The Internet and Sex Industries: Partners in Global Sexual Exploitation’, Technology and Society Magazine, Spring 2000 http://www.uri.edu/artsci/wms/hughes/siii.htm

Inayatullah, S. and Leggett, S. (2002). Transforming Communication: Technology, sustainability, and future generations, Westport, Connecticut: Praeger.

Kenway, J. (1996). The Information Superhighway and Post-modernity: the social promise and the social price. Comparative Education, 32(2), 217–231.

Nakamura, L. (2000). Race In/For Cyberspace: Identity tourism and racial passing on the Internet. In D. Bell & B. M. Kennedy (Eds.), The Cybercultures Reader. (712–720).London: Routledge.

Negroponte, N. (1995). Being Digital. New York: Alfred A. Knopf.

Norman, D. (1998). The Invisible Computer: Why good products can fail, the personal computer is so complex, and information appliances are the solution.Cambridge, MA: MIT Press.

Ortner, S. (1983) Zena spram muskarca kao priroda spram kulture, u: Papic, Z. I Sklevicky L. (ur.) Antropologija zene, Beograd: Prosveta.

Ostler, R. (1999). Disappearing Languages. The Futurist, August –September, 16–22.

Papić, Z. (1993) Patrijarhat. Enciklopedija političke kulture, ur. M. Matić i M. Podunavac, Beograd , clanak dostupan na http://www.gay-serbia.com/teorija/2005/05-01-11-patrijarhat/index.jsp

Pfitzer,  G. M. (1995) “The Only Good Alien Is a Dead Alien: Science Fiction and the Metaphysics of Indian-Hating on the High Frontier”, Journal of American Culture, 18(1):51(17), Spring 1995, p. 51.

Plent, S. (2004) ‘Na matriksu: sajber-feminističke simulacije’,  Kultura, 107-108, maj 2004, str. 119-136.

Postman, N. (1993). Technopoly: The surrender of culture to technology.New York: Vintage Books.

Ropelato, J. (2006)’ Internet Pornography Statistics’,

http://internet-filter-review.toptenreviews.com/internet-pornography-statistics.html

Sardar, Z. (1996). Cyberfutures: Culture and politics on the information superhighway.New York: New York University Press.

Sardar, Z. (2000). Alt.Civilizations.FAQ: Cyberspace as the Darker Side of the West. In D. Bell & B. M. Kennedy (Eds.), The Cybercultures Reader. (732–753).London: Routledge.

Schneider, B. (1999) ‘New media and the global economy’, Journal of Futures Studies, 4(1): 65–83.

Shenk, D. (1997). Data Smog: Surviving the information glut.San Franscisco: HarperEdge.

Wertheim, M. (1999). The Pearly Gates of Cyberspace: A History of Space from Dante to the Internet. Sydney: Doubleday.

Siebers, T. (Ed.). (1994). Heterotopia: Postmodern Utopia and the Body Politics. Michigan: The University of Michigan Press.

Spender, D. (1995) Nattering on the net: Women, power and cyberspace. Melbourne: Spinifex.

Sorayama, H. (1988) Sexy Robot. http://www.sorayama.net/Robot/robot.html

Trend, D. (2001) Welcome to Cybershool: Educcation at the Crossroads in the Information Age, Oxford: Rowman & Littlefield publishers, Inc.

Wilding, F. (1998) Where is Feminism in Cyberfeminism? http://www.obn.org/reading_room/writings/html/where.html

Wresch, W. (1996). Disconnected: Haves and have–nots in the Information Age. New Brunswick: Rutgers University Press.






Podaci o autorki teksta:

Ime i prezime autora:  Ivana Milojević

Godina rođenja: 1967

* potrebno radi uvida u naučni rad određenog autora u centralnoj bazi podataka Narodne biblioteke Srbije i u skladu sa tim određivanja UDK broja članka u časopisu

Adresa: Faculty of Arts and Social Sciences, University of the Sunshine Coast, Maroochydore DC 4558, Australia

Telefon: 61 7 5452 6269

Mobilni telefon: 61 402 788 992

E-mail: imilojev@usc.edu.au; ivanamilojevic@bigpond.com

IVANA MILOJEVIĆ

Kakva nam se budućnost predskazuje? Odgovor sajberfeminizma na sajberpatrijarhat.

Apstrakt

Članak analizira utopijski potencijal sajberprostora generalno kao i mogućnost stvaranja utopije rodne ravnopravnosti uz pomoć novih informaciono komunikacijskih tehnologija. Izvor za ovakvu analizu su prevashodno tekstovi sa engleskog govornog područja i iz konteksta zapadnog/globalnog društva. Glavna pitanja koja se ovde postavljaju su sledeća: šta je to sajberutopija i kako se trenutno zamišlja? Koja je druga strana sajberutopije, njena sušta suprotnost, odnosno sajberdistopija? Analizirajući distopiju iz feminističkog ugla, jedna od glavnih formi koju ona poprima je i sajberpatrijarhat. Sledi pokušaj definisanja sajberpatrijarhata i navođenje njegovih glavnih odrednica. Poslednji deo ovog članka razmatra jednu od mogućih alternativa sajberpatrijarhatu, sajberfeminizam, i to u kontekstu sledećih pitanja: Kakav je potencijal ove filozofije, teorije i pokreta da oslabi patrijarhat u virtuelnom kao i u realnom prostoru? Na koji način se nove tehnologije mogu upotrebiti  kako bi se približili feminističom idealu, utopiji društva rodne ravnopravnosti? Na samom kraju članka zaključuje se da je za stvaranje ovakve utopije najbitniji stepen rasprostranjenosti feminističke svesti, odnosno poznavanje teorije, kritike i aktivizma nastalog kroz mnogobrojne feminističke orijentacije kroz istoriju.

Ključne reci: budućnost, utopija, feminizam, patrijarhat, sajberprostor

Key words: future, utopia, feminism, patriarchy, cyberspace

Sajberutopija

Od samog nastanka sajberprostor je zamišljan kao jedna vrsta utopije. Pojava sajbertehnologija, sajberprostora, Interneta, virtuelne stvarnosti, kompjutera, video igara, i sličnih medijuma, po mnogima označava pojavu nove epohe, novog doba i radikalno drugačije civilizacije. Schneider (1999:77) čak tvrdi kako se čitava ljudska civilizacija sada može podeliti na dve epohe: BC (before computers/pre kompjutera) i AC (after computers/posle kompjutera). Kompjuter u ovom slučaju zamenjuje hrišćanstvo kao okvir po kome se vreme i ljudska istorija odnosno civilizacija kategorišu u skladu sa rođenjem Isusa Hrista (BC: before Christ and AD: anno domini). To ne bi bilo prvi put u ljudskoj istoriji da se računanje vremena radikalno menja, uvek u skladu sa događajem koji se smatra ključim za to društvo, kulturu i civilizaciju. Takođe ne bi bilo prvi put da se vreme različito računa u različitim kulturama i na različitim geografskim prostorima. Zapravo i jedno i drugo je kroz ljudsku istoriju bilo više pravilo nego izuzetak i to je, i pored dominacije zapadne kulture globalno, i dalje globalno prisutan fenomen.

Činjenica je da je prisustvo sajbertehnologija takođe globalno prisutan fenomen kao i da postoje velike razlike u stepenu učestvovanja različitih kultura i geografskih prostora u novoj sajberkulturi odnosno sajbercivilizaciji. Takođe je činjenica da su začeci ove nove sajberkulture i sajbercivilizacije prevashodno nastali u okviru Američkog društva pa onda i ne iznenađuje da se na novi prostor delimičo prenela i mitologija postojećeg. Najrasprostranjeniji i najdosledniji mit Američkog društva, tvrdi Gregory Pfitzer (1995), je mit ‘granice’ definisane u Američkom kontekstu drugačije nego u Evropskom: dok u Evropi granica pretstavlja podelu izmedju delova kontinenta koji su slično industrijski i urbano razvijeni, i sa sličnom gustinom stanovništva, u Američkom društvu granica je vekovima predstavljala podelu između ‘civilizacije’ i ‘divljine’, ‘popunjenog’ i ‘praznog’ prostora. Vekovi kolonizacije ‘divljeg i praznog’ prostora su učinili svoje, uništili autohtonu kulturu i civilizaciju Americkog kontinenta i proterali ‘divljake’ u rezervate. Ali se mit na kome je Američko društvo prevashodno zasnovano zadržao, s tim što se granica pomerila sa geografskog prostora ka novim granicama, novim otkrićima u medicini, nauci i tehnologiji (ibid.). Zapadna granica, koja je nestala kada su kolonisti stigli do Tihog okeana, transformiše se i pomera ‘spolja’ i ‘naviše’ tvrdi dalje Pfitzer: ‘zapadni kauboji su transformisani u svemirske kauboje, koji više ne pucaju u podne već u zvezdanim prostorima, a proširenje geografske granice se prenelo u osvajanje novih prostora, svemirskih i tehnoloških’.  Ne čudi onda naslov sajberpank časopisa Mondo 2000 koji deklariše: ‘Žurba je počela! Kolonizacija Sajberprostora!’ (Sardar, 2000). Ivan Pope, tadašnji urednik sajber časopisa 3W slično opisuje sajberprostor kao ‘jedno od onih mitskih mesta, kao na primer unutrašnjost Američkog kontinenta ili Afričkog, koje uzbuđuje strasti i istraživača i avanturista’ (Pope, quoted in Wertheim 1999).  Ovakvo zamišljanje sajberprostora kao praznog prostora je u skladu sa mitologijom Američkog društva ali ne i sa činjeničnim stanjem. Naime, sajberprostor nije neutralan, već rezultat kulture, pogleda na svet i tehnologije zapadne civilizacije (Sardar, 2000). Postkolonijalni teoretičar Sardar tvrdi da je sajberprostor već kolonizovan, kao i da je u pitanju ‘Američki san’ par excellance, koji označava ‘zoru nove Americke civilizacije’. Taj prostor je postao mesto gde je ‘moralni teret’ zapadno Evropskog čoveka da ‘civilizuje, demokratizuje, urbanizuje i koloniše ne-Zapadne kulture’ (ibid.) prenešen iz realne u virtuelnu sferu. Evropski autori kao sto su Džon Grej i Enrik Gil Kalvo  takođe smatraju da su sajberprostor i Internet mesta koja su nastala kao rezultat neo-liberalne ideologije koja redukuje kompleksnost ljudskih interakcija na tržišnu razmenu, i kao takva predstavljaju mimikriju Američke kulture. Amerikanci su stvorili Internet, tvrdi sociolog Gil Kalvo pozivajući se na Aleksis de Tokvila i njegovu analizu Američkog društva 19 veka, kako bi zamenili prazninu koja je nastala kao posledica alijenacije koja postoji u tom društvu, a koja se nije nimalo umanjila od Tokvilovog vremena, čak naprotiv. Amerikanci uvek beže od nečega, piše Kalvo: beže od svojih Evropskih korena, Indijanaca u ‘divljem’ prostoru, crnaca iz urbanog geta, svojih siromašnih građana (Gil Calvo, 2000). S obzirom da im nedostaje mesto, javna kultura ‘agore’ u kojoj se javljaju primarne veze među ljudima i solidarnost bliske zajednice, ovo društvo stvara sajberprostor kao novu mrežu koja može da zameni nedostatak zajednice, prazninu i alijenaciju koja postoji u Američkom drustvu. 

Osmišljen od strane američke vojske, u kontekstu hladnog rata, Internet postaje jedan takav novi prostor, antiteza Sovjetskom koje se zamišlja isključivo i jedino  kao nepoželjno, prostor u kome treba da dođe do produženja određenih poželjnih karakteristika koje se opet  zamišljaju kao isključivi prerogativ Američkog, odnosno zapadnog društva. I kao što je prethodno civilizacija bila zamišljena spram divljine – kao racionalna, slobodna, napredna ljudska kultura a naspram iracionalne, tamne i primitivne prirode (ljudske i generalno) – tako i sajberprostor postaje mesto na koje se projektuje slična utopija:

‘Sajberprostor ima potencijal da bude egalitarno mesto, da spoji sve ljude u ravnopravnu mrežu. Ima kapacitet da stvori blisku ljudsku zajednicu, da omogući neviđene prilike za komunikaciju, razmenu i kontakt.’ (quoted in Inayatullah and Leggett, 2002: 3)

‘...uticaće na svet kao zemljotres, i prodrmati ga kao što je to ranije učinila nauka.’ (Bill Gates, quoted in ibid.)

‘Digitalna tehnologija može biti prirodna snaga koja će doprineti da se ljudi povežu. Digitalnu tehnologiju ne vodi nacionalno i etničko, njen etos i privlačnost su univerzalni kao i rok muzika.’ (Nicholas Negroponte, quoted in ibid.)

‘Informaciono Doba obećava otvoranje produktivnog kapaciteta moći ljudskog uma bez presedana... San prosvetiteljskog doba, da će razum i nauke rešiti sve ljudske probleme, nalazi se na dohvat ruke.’ (Manuel Castells, 1998: 359)

‘Ne postoji rasa. Ne postoji rod. Ne postoji starost. Ne postoji nemoć. Postoji samo ljudski um. Utopija? Ne, Internet.’ (MCI WorldCom, in Trend 2001:33)

Ukratko, sajberutopija se zamišlja kao prostor koji će dovesti do demokratizacije lokalnog i globalnog društva, harmonije u svetu u kome je ekološka kriza nastala kao posledica ekscesa industrijske civilizacije rešena, takođe putem tehnološkog i digitalnog. Ne samo što nove tehnologije menjaju društvo i nas same  one automatski donose i više slobode i veći izbor (Kenway 1996). Pored povećane produktivnosti, uzbudljivije zabave i poboljšane komunikacije sajberporstor ima potencija i da dovede do društvene harmonije, ekonomske stabilnosti i proširenja demokratije (Trend 2001): pravo cenzorisanje ne postoji u sajberprostoru pa totalitarna društva imaju manje mogućnosti da kontrolišu informacije (Kenway, 1996). U pitanju je novi medijum i one je stoga više u rukama kreativnih, ambicioznih i mlađih članova društva. Tu leži potencijal za grupe koje za cilj imaju širenje demokratije i ljudskih sloboda. Sajberprostor omogućava slobodu kreiranja novih, virtualnih identiteta i zajednica, omogućava izmišljanje nove stvarnosti u kojoj smo ‘oslobođeni od ograničenja koje nam u tradicionalnoj stvarnosti postavljaju geografija, vreme, klasa, rasa, nacionalnost i rod’. Takodje, utopijsko obećanje novog doba leži u oslobađanju od rutinskih poslova koji dosađuju, s ciljem da se više vremena može provesti i u aktivnostima koje donose više zadovoljstva (Bruce and Candy 2000).

Moguće je da se ovako zamišljen sajberprostor i doživljava od strane određenih sajberfanova i pojedinih društvenih grupa, verovatno prevashodno onih koje zauzimaju povoljnije mesto u raspodeli moći u okviru određenog društva pa tako samim tim i u njegovom produženju kroz sajberprostor. Sajberkritičari i pojedine marginalne društvene grupe, s druge strane, dovode ovako zamišljenu sajberutopiju u pitanje. Druga strana utopije, njena senka, distopija, je sve ono što utopijska slika potiskuje, ne priznaje i marginalizuje. Iako se drastično razlikuju postojanje utopijskih i distopijskih slika potvrđuju stavove po kojima sajberprostor nije prazan ili neutralan niti da je takav ikada bio. Ove slike takođe potvrđuju da isti fenomen može biti označaj utopijskim odnosno distopijskim, u zavisnosti od interakcije koju u njemu pojedinci i društvene grupe doživljavaju. Utopija jednih tako postaje distopija drugih. Zato je potrebno simultano razmatrati obe kako bi se stekao potpuniji uvid u imaginaciju sajberprostora, a pogotovo, u svrhe ovog članka, imaginacije i realnosti koje se odnose na rod, to jest odnose moći među rodovima i potencijal sajberprostora da patrijarhat replikuje ili ga transformiše .

Sajberdistopija

Period o kome se pojavljuju kompjuteri, Internet i sajberprostor, druga polovina XX veka, karakterističan je i po tome što njemu prethodi prevaga medijske rasprostranjenosti distopijskog žanra u odnosu na utopijski. Utopija predstavlja stalnu pratiteljku imaginacije budućeg u okviru zapadne civilizacije, od nastanka ove kulture/civilizacije u okviru Antičke Grčke i Hrišćanstva, pa sve do danas. Teoretičari utopije smatraju da je utopijsko razmišljanje dostiglo vrhunac u periodu od Evropskog Prosvetiteljstva do početka socijalizma koji je imao za nameru da realizuje izričito utopijsku viziju društva. Sredina XX veka, s druge strane, postaje period u kome dolazi do prevage distopije, verovatno pod uticajem neuspešnih utopijskih eksperimenata, stvaranja totalitarnih društava inspirisanih utopizmom kao i pod uticajem dva svetska rata. Primere za prevagu distopijskog žanra u okviru globalnih medija sadašnjice možemo pronaći u vestima (zemljotresi, poplave, ratovi, nesreće i razno razne velike i male ljudske tragedije), akademskim tekstovima (kritika savremenog lokalnog i globalnog društva) i popularnoj kulturi Zapada uopšte. U okviru poslednjeg pogotovo je specifičan žanr naučne fantastike, gde je distopijska vizija budućnosti najizrazitije zastupljena.  Blockbuster filmovi kao što su Blade Runner,  Independence Day, Starship Troopers, Gattaca,  Star Wars, The Fifth Element, Minority Report, The Matrix, Deep Impact, Idiocracy, Armageddon, Independence Day, Mars Attacks i drugi bez razlike zamišljaju distopijsku budućnost: društva puna nasilja, militaristička, prenaseljena i prezagađna, društva socijalne nepravde i totalitarne kontrole. U tako zamišljenim društvima šačica ljudi, odnosno (muška, bogata, bela, zapadno-Evropska/Američka) elita kontroliše većinu stanovništva, prirodu, ženski rod, vojno industrijski sektor, i društvo u celini. Gotovo da i ne postoji film iz ove produkcije u kome je budućnost zamišljena pozitivno (izuzetak predstavlja jedna od planeta u konstelaciji Star Wars, Naboo, zelena i zemlja obdarena prirodnim bogatstvima i lepotama u kojoj je vođstvo u rukama ženskog roda i koje živi u miru, bar do dolaska muških ratničkih kolonista sa drugih planeta). Moguće je da je ovakvo smanjenje prostora u kome se budućnost može zamisliti pozitivno doprinelo da se krajem XX veka stvore dve nove kripto (ili skrivene, od staro grčke reči za ‘sakriven’, ‘tajan’) utopije: utopije globalizacije i utopije sajberprostora. Globalizacija i sajberprostor predstavljaju kriptoutopiju jer se retko označavaju utopijskim vizijama budućnosti i pored mitoloških, ideoloških pa čak i religioznih tema o ‘novom dobu’ koje prate ova dva diskursa. Kao što je slučaj i sa svim ostalim utopijama – bez obzira da li su otvorene/ekplicitne, skrivene ili ‘naučno’ zasnovane - a pogotovo u kontekstu prevage distopijskog žanra krajem XX veka u okviru zapadne culture, i ove nove utopije su doživele kritiku koja često poprima razmere predstavljanja globalnog i tehnološkog društva kao prvenstveno distopijskog.

Distopijska verzija sajberprostora može se sažeti u dve reči ‘Korporacijska Distopija’ (Kinney, in Sardar 1996).  Drahos koristi termin Informacioni Feudalizam kako bi uporedio ovaj period sa prethodnim stvarnim istorijskim periodom srednjovekovnog feudalizma kada je Evropsko feudalno društvo prošlo kroz fazu slabljenja država, pogotovo kada je u pitanju njihova zaštitnička uloga, i istovremenog jačanja ekonomske ekploatacije većine od strane grupice moćnih (Drahos 1995). Nova kultura koju sajberprostor stvara je izuzetno komercijalna, reklame i oglašavanje je nemoguće izbeći, informacije se beleže i čuvaju uglavnom u komercijalne svrhe ili svrhe sveobuhvatne kontrole, sloboda govora postaje sve više i više ograničena, a privatnost fenomen u nestajanju – samo su neki od argumenata koji kritičari sajberprostora navode. Umesto demokratije sajberprostor zapravo potpomaže elitizam i podelu na one koji su bogati informacijama I na one koji to nisu (Haywood 1995; Wresche 1996; Ebo 1998). Autori kao sto su Šenk (1997), Norman (1998), i Boen (2001) upozoravaju i na fenomen informatičcke zagađenosti, kao i mogućcnosti da će sajberkultura sve višse i više dovoditi do povećanja stresa, konfuzije, neznanja, smanjene imaginacije, nedovoljnog razmišljanja i kreativnosti. Globalno, dominacija zapadne i Američke kulture prenosi se putem ovih medija, kao i putem tzv. ‘nevidljive tehnologije’ (Postman 1993) odnosno putem prevlage Engleskoj jezika. Ovakvi trendovi ne samo da potpomažu gubljenje mnogih svetskih jezika – Ostler (1999) predviđa da će do 2050 polovina sadasnjih 6,000 jezika nestati – već i određen način razmišljanja koji je prevashodno karakterističan za englesko govorno područje i kulturu koja iz njega proističe. Dominacija engleskog jezika, promovisana putem sajberprostora, nije onda benigni fenomen već primer lingvističke kolonizacije.

Prethodno opisana mitologija Americkog društva utiče i na to kakvi se odnosi između razničitih ethničkih i kulturnih grupa razvijaju u sajberprostoru. Kritičari sajberprostora navode da tu ne dolazi do demokratizacija i nestanka rase, klase i roda, kako sajberfili obećavaju, već naprotiv da sajberkultura pomaže održavanje i promovisanje istorijskih odnosa dominacijei podređenosti među ethničkim, rasnim i kulturnim grupama. Nakamura (2000) tvrdi da Internet promoviše marginalne rase kao ‘egzotične’ ili ‘nepostojeće’ i da ne postoji alternativno diskursivno mesto van te dve opcije. Kulturološki stereotipi u sajbeprostoru su pravilo a ne izuzetak, na primer, stereotipi Azijata portretišu ovu kulturološku grupu ili u formi ‘Samuraja i eksperta borilačkih vestina’ ili seksualizovanih, podređenih i poslušnih Gejši. Analizirajući komunikaciju u sajberprostoru Nakamura zaključuje da je ‘nepostojanje rase’ koja po pravilu važi samo za belce, zapravo norma i da oni koji sebe opisu koristeći druge termine za obeležavanje svog etničkog i rasnog identiteta po pravilu onda dožive rasističke zloupotrebe. Ni Sloveni ni Srbi nisu pošteđeni, jer se takođe može u sajberprostoru sresti sa zapadno Evropskim mitom o primitivizmu i nasilništvu Balkana (kao tamne senke racionalne, kulturne i razvijene Evrope). Globalno dominantne etničke grupe, s obzirom na veću mogućnost kontrolisanja diskursa, nameću pripovesti koje odražavaju njihov pogled na svet i percepciju drugih i drugačijih. Ovaj fenomen je karakterističan za globalno a takođe i lokalno, nacionalno društvo gde etnički marginalne grupe doživljavaju iskustva koja se kreću od blago stereotipnih do otvoreno neprijateljskih i verbalno/tematski/slikovno nasilnih.

Ukratko, sajberdistopija se zamišlja (ili doživljava) kao prostor u kome dolazi do: povećanja neravnopravnih odnosa moći; uvećanja brzine po kojoj se živi; smanjenja demokratije i privatnosti; prezasićenosti informacijama; nemogućnosti održavanja pažnje; promovisanja površinskog razmišljanja; digitalne podele sveta na one koji poseduju i one koji ne poseduju (prave) informacije; promovisanja potrošačke kulture i ukupnog kulturološkog osiromašenja. Kulturološko osiromašenje se prevashodno izražava putem dominacije jednog jezika (Engleskog), jedne kulture (zapadne, prevashodno Američke) i pogleda na svet koji iz te kulture proizilazi. Jednom usvojene nove tehnologije počinju da drastično, putem virusa,  menjaju i nove domaćine – na primer, Evropska društva u kojima agora koju slavi Gil Kalvo, nestaje i smanjuje se. Kako sve više ljudi, pogotovo mlađe životne dobi, više investira u virtualne a ne realne zajednice, sajberprostor počinje da dominira i menja i sam fizički prostor (npr. putem provođenje vremena za kompjuterom, privatno, a ne sa ljudima kojima su fizički okruženi, u javnom prostoru i realnom društvu).

I dok pojedine marginalne kulturne grupe ipak nalaze svoje mesto i u sajberprostoru ono po čemu se ovakve marginalne grupe razlikuju u odnosu na dominantnu kulturu je to što su upoznate i sa dominantnom i sa sopstvenom kulturom, dok dominantna kultura poznaje samo sebe. U tom kontekstu drugost i drugačije nastavljaju da se definišu u globalnom medijskom sajberprostoru prevashodno putem perspektive dominantne kulture koja u njoj vlada. Karakteristike te dominantne kulture su već prethodno opisane (i kao utopijska i kao distopijska verzija) u glavnim crtama. Postavlja se pitanje da li je jedna od značajnih karakteristika dominantne kulture sajberprostora i pogleda na svet koji iz nje proizilazi i dominacija patrijarhalnog načina razmišljanja i njemu. Ili je pak sajberkultura egalitarna i rodno ravnopravna? U daljem tekstu biće predstavljena detaljnija analiza sajberpatrijarhata a zatim i njegovih alternative, kao što je feminizam (sajber i generalno), u kontekstu, odnosno sa posebnim naglaskom na viziju poželjne/verovatne budućnosti koje ova dva dijametralno različita pogleda na svet zamišljaju.

Sajberpatrijarhat

Utopijska verzija sajberprostora, kao što je već navedeno, zamišlja taj prostor kao egalitarian, demokratski, ravnopravan; prostor u kome je rodna neravnopravnost minimalizovana ili gotovo nestala, ili u procesu nestajanja. Distopijska verzija sajberprostora, sa druge strane, vidi taj prostor kao produžetak društva u okviru koga nastaje, mesta u kome se postojeći odnosi moći nastavljaju ili čak i pojačavaju, i koje pomaže da se alternative patrijarhata još više marginalizuju. Naravno, nemoguće je objektivno utvrditi da li je sajberkultura prevashodno utopijska ili distopijska jer ta ocena uvek zavisi od iskustva pojedinca, društvene grupe i lokalne zajednice prilikom interakcije sa drugim pojedincima, grupama i zajednicama u ovom prostoru. Takođe je teško utvrditi da li je sajberprostor prethodno patrijarhalan, odnosno prostor u kome se promoviše prethodno patirjarhalan pogled na svet, ili egalitarian, odnosno prostor u kome se promovišu alternative patrijarhatu. Glomaznost i dinamičnost sajberprostora otežava analizu ovakve vrste, ali je ipak moguće analizirati pojedine aspekte koji potpomažu održavanje patrijarhata, u lokalnom i globalnom društvu, ili pak, njegovu transformaciju.

Otkriće i masovno uvođenje novih komunikacionih tehnologija uvek je bilo propraćeno žestokim raspravama o njihovom potencijalu odnosno opasnostima koje ih prate. Kao što je prethodno bio slučaj i sa masovnim uvođenjem telefona i televizije, kompjuteri i Internet su takođe inspirisali dijametralno različte strastvene izjave, podjednako utopijske i distopijske. Feministička teorija i praksa je u samom pocetku slabo učestvovala u tim raspravama i može se reći prevashodno ignorisala pojavu ovih novih tehnologija. Dominantna struja 1970-tih i 1980-tih godina je bila prevashodno ili nezainteresovana za nove tehnologije ili otvoreno tehnofobična. Dominantno shvatanje je bilo ono po kome su kompjuteri i druge nove tehnologije prevashodno ‘igračke za dečke’ (Brosnan, 2004). U tom kontekstu Dona Haravej piše tekst Cyborg Manifesto (prvo izdanje 1985), gde promoviše interakciju ljudskih jedinki i tehnologije. Kao odgovor na njen tekst, navodnu ili stvarnu tehnofobičnost drugog talasa feminizma, i činjenicu da su se značaj i upotreba novih tehnologija sve više razvijali 90-tih godina XX veka javlja se sajberfeminizam. Sajberfeminizam, aktivan uglavnom tokom te poslednje decenije XX veka je u principu pro-tehnoloski i pozitivan, više zainteresovan za kreativnost, umetnost i konstruktivnu upotrebu novih tehnologija nego za kritiku postojećeg  društva i njegovog produženja u virtualnu stvarnost. Kritika/distopijska vizija sajberprostora je stoga razvijena u okviru ‘klasičnog’ feminizma drugog i trećeg talasa, kao i od strane razno raznih konzervativnih grupa. Paradoksicno, kritika sajberpatrijarhata dolazi od strane liberalne feministicke orijentacije koja teži ka radikalnoj trasformaciji društva kao i od strane konzervativnih (npr. konzervativno hrišćanskih) grupa, koje teže ka očuvanju status quo-a ili vraćanju u još starije, tradicionalnije odnose među rodovima.  U kontekstu zapadnog društva, ove dve struje se ujedinjuju u kritici promovisanja pornografije, seksualnog nasilja i izlaganja dece seksualnim sadržajima putem novih tehnologija. Pored toga, feminističke grupe kritikuju i pormovisanje ilegalne trgovine ženama i decom, seksualnu objektifikaciju žena, nejednak pristup novim tehnologijama u zavisnosti od roda, i osiromašenje ljudske komunikacije u novim medijumima. Ono što feministkinje prevashodno zanima je kritika koja se orijentiše na manifestacije patrijarhata u sajberprostoru ili odlike sajbeprostora koje produžavaju ili ojačavaju patrijarhat. Druga strana ove kritike je otvaranje alternativa, tj. korišćenje novih tehnologija kako bi se stvorilo društvo rodne ravnopravnosti. Kada teoretičari razmatraju diskurse vezane za rod i nove tehnologije često dolazi i do zabune vezane za to šta se može smatrati indikatorima smanjenja odnosno pojačanja patrijarhata. Na primer, autor teksta objavljenog u tematskom broju Kulture o ‘Sajber-prostoru i problemima razgraničenja’, Vladimir Đurić (2004) navodi da su feministkinje na kraju milenijuma postale najvatrenije zagovornice tehnosveta i sajberkulture i da rodno oslobođenje pronalaze putem kreiranja virtuelnih svetova u kojima je sve potčinjeno dominaciji božanskih žena i u kojima muškarci postaju ‘seksualni robovi’. Đurić tvrdi i da su sajberfeministkinje ‘žene velikog seksualnog apetita’ (ibid. str. 201) koje svoju neobuzdanu maštu više ‘ne moraju prikrivati izmišljenim muškim imenima’. Posebno vredi izvojiti jednu od ‘najmoćnijih žena u  industriji porno-filma’ Ninu Hartli čija kuća izdaje ‘mnogobrojne porniće’. Ova ‘seksualno oslobođena žena’ i pored napada antipornografski orijentisanih feministkinja dobija ‘rat’ i pridružuje joj se sve veći broj sajberfeministkinja koje rodnu budućnost prevashodno zamišljaju putem pretvaranja oba pola ‘u jedan androgini pol, neku vrstu novog tehno-hermafrodita’ (ibid.). Obeležavanje pornografskih zvezda ‘seksualno oslobođenim ženama’ a sajberfeministkinja ženama velikog seksualnog apetita koje pretvaraju muškarce u seksualne robove možda ima veze za fantazijama autora pomenutog teksta ali sigurno nema nikakve veze sa feminizmom. Suština feminizma nikada nije bila u zamenjivanju jedne hijerarhije drugom i uvodjenjem novih sistema tlačenja i ponižavanja (putem npr. ‘kastriranja napaljenog momka’u kompjuterskoj igri Novi Gen (Đurić, 2004: 201)). Takodje, feminizam je od samog početka propagirao različitost, uključujući i rodnu, pa je zamišljanje totalitarnog poretka u kome su svi podjednako androgini, takođe u suprotnosti sa vizijama društva mnogostrukih i ravnopravnih rodnih orijentacija koje se istorijski javljaju u okviru feminizma. Ako sajberfeminizam zamišlja takvu budućnost onda je on možda sajber ali nikako nije feminizam. Šta više ovako zamišljene slike opisane u prethodno navedenom članku se prevashodno mogu označiti manifestacijama patrijarhalnog pogleda na svet. Iako na prvi pogled androginija može da izgleda primamljivo, na primer ako je propraćena putem eliminisanja seksualnih stereotipa i predrasuda, kao i usvajanjem muškog principa od strane ženskog roda i obrnuto, androginija svakako ima revolucionarni i oslobodilački potencijal. S druge strane, ovakva konformistička i uniseks vizija je u suprotnosti sa principom promocije individualnosti i jedinstvenosti mnogostrukih rodnih identiteta koju demokratske struje u okviru feminizma promovišu. Najopasniji rezultat promovisanja androginije je ponovno zamišljanje ‘čoveka’/ljudske vrste u skladu sa vrednovanjem muškog i muškosti a zanemarenja svega što se smatra ženskim ili ženstvenim. Androgini ženskog roda zapravo poprimaju karakteristike poželjnog, muškog, dok je obrnuto vrlo retko slučaj. I dok androgini ostaju norma putem koje se promoviše dominantne i poželjne vrednosti pripisane muškom rodu (snaga, racionalnost, agilnost, jačina, čvrstina, osvajanje novih prostora, prirode i emocija), karakteristike tradicionalno pripisane ženskom rodu (nežnost, intuicija, empatija, emotivnost, briga o drugima) je poželjno što više minimalizovati u većini vizija androgina. Čak ni sajborg Done Haravej nije ostao imun kada je u pitanju rodna politika, što se može videti iz vizija ‘ginoida’ (za razliku od muškog sajborga, androida), ‘seksi robota’ i seksualizovanog ženskog kiborga u sajberprostoru uopšte, kao i, konkretnije, u radu Hadžime Sorayama (1988). Jedina moguća zaštita od konstantne intervencije patrijarhata da se ili lažno predstavi (kao ne-patrijarhat) ili transformiše alternative u skladu sa sopstvenim pogledom na svet (npr. zahtev feminstkinja za seksualnom slobodom žena i iščašenje, izvrnutost ovog zahteva putem promocije pornografije propraćene seksualnom objektifikacijom žena- pa i muškaraca – i mizoginijom) je njegovo preciznije definisanje. Poznavanje feminističke teorije bitno je kako bi se određene pojave u sajberprostoru mogle pravilno razumeti, prvashodno u kontekstu promocije i održavanja patrijarhata ili alternativno promovisanja I stvaranja društva rodne ravnopravnosti.

           

Ako se patrijarhat može definisati kao društveni sistem u kome je ekonomska, politička i moć u javnog sferi neravnopravno podeljena među rodovima onda je sajberpatrijarhat organizovani sistem ponašanja i razmišljanja u sajberprostoru koji odražava takvu neravnomerno podeljenu moć. Naime, u svom ‘izvornom i ograničenijem smislu ovaj pojam se odnosi na tip društvenog sistema u kojem dominira princip ‘očinskog prava’ i isključiva kontrola nad javnim i privatnim, političkim domenom od strane starijih muškaraca unutar grupe... ovaj tip sistema karakteriše dominacija muškaraca nad ženama, srodstvo po muškoj liniji kao osnov kontinuiteta prenošenja svojine, autoriteta, moći i privilegija među muškim srodnicima’(Papić, 1993). Žarana Papić dalje navodi da se patrijarhalnim takođe mogu smatrati i ‘društva u kojima vlada monopol muškarca u javnom/društvenom domenu, u političkom i ekonomskom odlučivanju, ali u kojima ima i bitnih poboljšanja u društvenom položaju žene’ (ibid.). Proširena definicija patrijarhata uzima u obzir i sledeće indikatore: postojanje neravnopravne podele moćci među rodovima; većeg stepena kontrole sopstvenog života kod većine pripadnika muškog roda; postojanje sistema vrednosti koji niže vrednuje život, rad i interesovanja ženskog roda; veće vrednovanje ‘muškosti/muževnosti’ i manje vrednovanje ‘ženskosti/ženstvenosti’; postojanje autoritarnih struktura dominacije; institucionalizacija nasilja i zloupotrebe (pogotovo seksualnog nasilja) i postojanje mitova i prič koje takvu rodnu dominaciju podržavaju (Eisler, 1989, 2002).

Uzimajuci užu definiciju patrijarhata u obzir možmo doć do zaključa da je sajberprostor zaista egalitarniji u odnosu na klasični patrijarhat u okviru tradicionalnog i savremenog društva. Internet, kao ključni deo sajberprostora, je prostor u kome je prosečna starost niža od prosečne starosti društva (na osnovu jednog istraživanja globalno starost korisnika Interneta je 2008-me godine bila 28 godina starosti), dakle još  uvek je u pitanju ‘medijum za mlade’ iako se starosna granica postepeno povećava na vise (na primer u Velikoj Britaniji se granica pomerila od 35 ka 37 godina starosti http://www.fundraising.co.uk/node/172072 ).  Internet je takodje prostor u kome se učestvo ženskog roda stalno povećava, na primer u zapadnoj Evropi učešće žena iznosi 42% a u Sjedinjenim Američkim Državama čak 52% (http://www.clickz.com/3095681) . Na osnovu ova dva pokazatelja, a uzimajući u obzir užu definiciju patrijarhata, utopijsko obećanje o demokratizaciji i egalitarizmu u sajbersferi sve više postaje materijalizovano u novim medijima.

Sa druge strane, globalne razlike u upotrebi Interneta govore da je hijerarhijsko uređnje globalnog društva prenešeno i u ovu sferu: 23% svetske populacije koristi Internet, od toga 74% populacije u Severnoj Americi a 26% u ostatku sveta (u Africi na primer svega 5% stanovništva koristi Internet dok je u Aziji taj procenat 17%) (www.internetworldstats.com/stats.htm) . Učcešće žena, po pravilu, opada proporcionalno što je zemlja siromašnija i patrijarhalnija (npr. Švedska 47%, Italija 38% http://www.clickz.com/3095681). Kada se uzme u obzir da su korisnici Interneta obrazovaniji, bogatiji i iz urbanizovanijih delova sveta u odnosu na prosečno stanovništvo onda stoji da se globalne razlike/neravnopravna raspodela moći prenose i u sajberprostor. U skladu sa tvrdnjom Dejl Spender (1995) u virtualnom prostoru možemo videti sve probleme koji se javljaju i u tradicionalnom društvu. Ako je tradicionalno društvo patrijarhalno onda je logično očekivati da se to odražava i u sajberprostoru.

Takođe postoje i argumenti da Internet pogoduje ojačavanju patrijarhata u nekoliko ključnih dimenzija: institucionalizovanje i promovisanje nasilja, pogotovo seksualnog nasija nad ženama i decom i promovisanje seksualne objektifikacije žena. Čak štaviše postoje i argumenti da je razvoj Interneta u velikoj meri potpomognut tzv.‘adult industry’, u SAD 1998 jedna milijarda US $ je potrošena na ovu vrstu materijala što je predstavljalo  69% od ukupnog prometa/prodaje sadržaja na Internetu (Hughes, 2000). Dona Hjuz dalje tvrdi da su nove tehnologije omogućile stvaranje virtuelnih grupa u kojima je svaki oblik seksualnog nasilja i mizoginija norma, da je procenat nasilničkih i mizoginijskih sajtova u stalnom porastu kao i broj sajtova u kojima se žene i deca ponižavaju, siluju i muče. Internet watch foundation je 2004 godine zabeležila 3,437 websajtova u kojima se promoviše i predstavlja seksualna zloupotreba dece, dok je 2006 taj broj iznosio 10,656. Najnoviji podaci za 2008 godinu beleže smanjenje ovih sajtova za 10% (http://www.iwf.org.uk/media/news.258.htm ) ali zabrinjava da se sajtovi radikalizuju u smislu intenziviranja nasilja koje se čini nad decom. Takođe zabrinjava i fenomen propagiranja prostitucije, seksualnog turizma i trgovine ženama i decom kao i tzv. naručivanje žena/nevesta poštom (‘mail order brides’). Godišnje se u ropstvo proda oko četiri miliona ljudi, većinom žena i devojčica, kao i jedan milion dece u lokalnu i međunarodnu seksualnu industriju (Hughes, 2000). Ujedinjene nacije navode podatak od oko 200 miliona ljudi koji su primorani da žive u ropstvu, i veliki deo njih je u ropstvu u seksualnoj industriji. Takođ najveći procenat žena i devojčica primoranih da rade u seksualnoj industriji redovno doživljava fizičko, seksualno i psihološko nasilje.  Nasilje u seksualnoj idustriji kao i nasilje nad ženama i decom nije novi fenomen ali ono što je novo je lakoća kojoj se do ovakvih sadržaja dolazi u sajberprostoru. Neregulacija sajberprostora, toliko hvaljena kada je u pitanju otpor totalitarnom društvu, takođe pogoduju nelegalnim aktivnostima i promociji nasilja globalno. Muskarci koji su zainteresovani da učestvuju u seksualnoj zloupotrebi žena i dece mogu uz pomoć Interneta vrlo lako da pronađu potencijalne žrtve, nešto što je pre pojave Interneta zahtevalo veći napor. Analiza websajta u kojima se razmenjuje ovakva vrsta podataka i iskustva ‘korisnika’ pokazuju da su nasilnici svesni da su žene i deca koje zloupotrebljavaju u ropskom odnosu, pa to čak i reklamiraju kao ‘raj na zemlji za one koji su zainteresovani za sado mazohizam’ (Hughes, 1999). Mnogi websajtovi reklamiraju žene i decu iz nerazvijenijih delova sveta gde je regulacija seksualnog nasilja minimalna ili nepostojeca. I dok su žene poput ‘kraljice seksa’ Lize Palac i vlasnice pornografske kuće Nine Hartli (Đurić, 2004) možda zaista seksualni subjekti i žene seksualno oslobođene od svake vrste nasilja, to svakako nije slučaj sa većinom žena u seksualnoj industriji. Pro-seks feministkinje, protivnice cenzure svih sadržaja pa tako i pornografskih, navode da uživanje u pornografiji nije samo prerogativ muškog roda. Pa ipak, neka istraživanja pokazuju da su korisnici pornografskih websajtova u 96% slucajeva muskarc hittp://www.cnn.com/2003/TECH/internet/12/10/porn.business/). Više zabrinjava prelivanje seksualno objektifikacije iz virtuelnog u realni prostor, kao što je naprimer, fenomen koji se javlja kod određenih društvenih grupa - muškaraca koji su intenzivni korisnici virtuelnog seksa i Internet pornografija - fenomen nemogućnosti obavljanja seksualnog akta sa devojkom ili ženom ukoliko se ona ‘ne ponaša kao porno zvezda’ (ibid.). Posledice velike upotrebe pornografije u sajberprostoru, do koje se lako i često i besplatno dolazi, prenose se dakle i na savremeno društvo gde se već postojeća seksualna objektifikacija žena uvećava. Inače, pornografski websajtovi su 2006 iznosili oko 12% ukupnih websajtova (ima ih oko 4,2 miliona); dnevno ukupno 25% svih Internet pretraga je vezano sa pornografskim materijalom (ili 68 miliona pretraga), 8% svih emajlova je pornografskog sadržaja (2,5 milijarde poslatih poruka) (Ropelato, 2006). Prodaja pornografije preko Interneta je postigla cifru od 4,9 milijardi US% (ibid.) što predstavlja značajan procenat ukupne prodaje svih sadržaja preko Interneta.  Procenjuje se da seksualna industrija (virtuelna i realna) ostvaruje godišnji profit od 20 milijardi US$,  prema tome Internet i drugi delovi sajberprostora (npr. profit pornografije preko mobilne telefonije iznosi već oko 1 milijardu US$) nisu sami po sebi ‘krivi’ što se putem ovih tehnologija prenose pornografski sadržaji kao i sadržaji u kojima se promoviše nasilje nad ženama i decom. Međutim, Internet je svakako olakšao prenos ovakvih sadržaja, olakšao rad ilegalne globalne seksualne industrije, globalne seksualne trgovine ženama i decom i pojačao njihovo dalje povređivanje i eksploataciju. Došlo je i do normalizacija i globalizacije ove eksploatacije koju potpomaže nedostatak pravne regulacije i primena zakona u velikom delu sveta. Rezultat je eskalacija seksualne eksploatacije žena i dece putem globalnog reklamiranja, seksualnog turizma i promocije pornografije i prostitucije (Hughes, 2000). S obizirom na to da je seksualna industrija jedan od nosioca Interneta, kao i s obzirom na činjenicu da je Internet osmišljen od strane vojne industrije, može se doneti zaključak da je ovaj medijum svakako, makar neposredno, pod uticajem te dve patrijarhalne institucije. Logično je onda očekivati da se seksualni stereotipi, mizoginija i seksualna objektifikacija žena koje su deo svetonazora u okviru seksualne i vojne/militarističke kulture, prenose i u dominantni sajberprostor i sajberkulturu.

Pored ovakvih radikalnijih formi manifestacije patrijarhata u sajberprostoru patrijarhat shvaćen u širem smislu se u sajberprostoru izražava i putem suptilnijih metoda. Stereotipi muških i ženskih uloga, način na koji se komunikacija vrši u sajberprostoru, društvena izolovanost koju učestvovanje u sajberprostoru može da promoviše, negativne posledice po rodne odnose i odnose u porodici – sve su to neki od problema navedeni od strane kriticarki sajberpatrijarhata. Na primer, iako žene u velikoj meri prihvataju nove tehnologije i učestvuju u postojećem sajberprostoru stoji i argument da žene kao društvena grupa i dalje preferiraju ‘mekše’ tehnologije komunikacije, da pridaju veći značaj emotivnom govoru lica i tela (koji je u sajberprostoru često nevidljiv, naravno u zavisnosti od konkretne tehnologije koja se upotrebljava) i da preferiraju upotrebu komunikacionih tehnologija pre svega u svrhu povezivanja sa drugim ljudima. Internet kao potencijalno otuđujuci i individualizovani medijum, medijum smišljen da zameni stvarno povezivanje u realnom društvu, ne odražava dakle dominantne interese i potrebe žena. Da muškarci i žene koriste Internet u različite svrhe pokazuju brojna istraživanja, npr. muškarci prevashodno koriste Internet da bi došli do određenih informacija i za zabavu, dok žene više koriste Internet kao komunikacijsko sredstvo kako bi održavale veze sa drugim ljudima (npr. emajl). (http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2005/12/28/AR2005122801403.html)

Dakle, iako se nove tehnologije i sajberprostor zamišljaju kao egalitarni i demokratski medijumi, ovi medijumi svakako nisu rodno neutralni. Čak štaviše sajberprostor je mesto u kome dolazi do manifestacije patrijarhata u mnogim formama pa čak i do njegovog ojačanja. S druge strane, sajberprostor svakako pruža i mogućnost transformacije patrijarhata i stvaranje radikalno drugačije, transformisane budućnosti. Ovo je jedan od ciljeva sajberfeminizma a takođe i svih drugih feminističkih orijenacija.

Sajberfeminizam

Sajberfeminizam, pokret, filozofija i praksa, relativno je mlad i raznovrstan pa je teško dati neke odrednice koje će ga potpuno i jasno definisati. Ono što čini okosnicu sajberfeminizma je prihvatanje stava da u sajbeprostoru postoji razlika u moći među rodovima, kao i prihvatanje stava da je to problem i da to treba menjati. Kao odgovor na navodnu krutost drugog talasa feminizma sajbefeministkinje odbijaju da definišu svoj pokret, insistirajući na njegovoj fluidnosti i dinamičnosti. Uticaj postmodernizma je izrazit u insistiranju da se sajberfeminizam prevashodno definiše negativno, dakle onim šta on nije.  Iako ni posmodernizam nije monolitan, većina postmodernih teoretičara ipak, pod uticajem Mišel Fukoa u principu odbija da eksplicitno navede sopstvenu viziju budućnosti (Fendler, 1999, p. 185). Ra zaliku od modernista, posmodernisti smatraju da navođenje vizije ‘kao što je na primer nuđenje konkretnog rešenja, ideala ili utopijske nade...ograničava potencijalne mogućnosti za budućnost’ (ibid.). Takođe, postmodernisti zauzimaju stav da nuđenje vizije budućnosti istovremeno znači i da intelektualci smatraju da imaju za pravo da se ‘stave u poziciju političkog autoriteta, u centar’ što postmodernizam generalno odbija u skladu sa svojim etičkim principima (ibid.). Pa ipak, i pored insistiranja da odbijaju da izraze sopstvenu viziju budućnosti, postmoderni teoretičari ipak to čine, što je navelo Siebers-a da izjavi kako je postmodernizam i sam u suštini utopijska filozofija:

Ono sto postmodernizam želi je ono što trenutno nedostaje, što znači da je postmodernizam utopijska filozofija. Utopijstvo demonstrira stalno nezadovoljstvo sa ovim i sada kao i radoznalost o mogućnosti razmišljanja izvan sada i ovde. Centralna postavka utopijstva nije da se ne bude nigde, već se radi o želji da se bude negde drugde. Postmodernisti dakle nisu utopijsti zato što ne znaju šta žele. Oni su utopijsti zato što znaju da žele nešto drugo. Oni imaju potrebu da žele drugačije. (Siebers, 1994, 2c3)

U skladu sa tim i sajberfeminizam se eventualno može  ‘nazvati  ‘pokretom sa sto antiteza’  jer se njegov ‘osnivački akt’  sastoji od sto  negativnih definicija’ (Gordić Petković, 2004): 

U  pomenutom šaljivom manifestu konstatuje se da cyberfeminism / cyberfeminismus / sajbrfeminizm NIJE  ideologija, umetnost, separatizam, ali ni avatar, ni matična  ploča, niti pak naučna fantastika.  On nije ni teorija, ni praksa, ni institucija, nije poslušan, ni apolitičan  i ne govori o dosadnim igračkama za dosadne dečake. Kiberfeminizam  neupućenima otkriva da  ni feminizam nije monolitan i da se sve bogatstvo njegovih varijacija očituje tek kad stupi  u virtuelnu dimenziju.

Ali i pored antiteza i insistiranja da je sajberfeminizam nemoguće definisati, sajberfeminiskinje su ipak izrazile stav o sopstvenoj slici budućnosti, iako je tu sliku nekada potrebno tražiti ‘između redova’ i kroz ono što je implicitno a ne eksplicitno navedeno. Vizija postmodernizma se uglavnom može okarakterisati putem fokusiranja na raznovrsnost, različitost, višestrukost i egalitarizam (različitosti, a ne egalitarizam sličnosti). Ova raznovrsnost i različitost uključuje i seksualne i rodne različitosti kao i egalitarizam rodne višestrukosti.  Postmoderna utopija je i ‘ekološka, komunalna i dijaloška’ (Doll, 1995: 96). Proizilazi iz sopstvene kolektivne i kreativne imaginacije a ne iz čvrsto zasnovane apriori ideologije (Doll, 1995: 89). U pitanju je vizija izgrađena na sumnji i ironiji, vizija koja priznaje svoja sopstvena ograničenja i centralnost  dijaloškog procesa i dijaloške zajednice (ibid., p. 89-110). Sve što Siebers i Doll navode kao odrednice postmoderne utopije može se primeniti i na utopiju sajberfeminizma. To se može videti putem analize ’100 anti-teza sajberfeminizma’ (http://www.obn.org/reading_room/content.html ) kao i putem analize tekstova teoretičarki i aktivistkinja koje se identifikuju kao sajberfeministkinje.

Budućnost koju sajberfeminizam zamišlja svakako dakle nije  budućnost u kojoj se sajberpatrijarhat održava. Sajberfeministkinje žele da naruše iluziju o muškoj tehnološkoj superiornosti: ‘tehnologija nije igračka za dečake (boytoy); mit  o tehnologiji kao  muškom svetu možda se zgodno uklapa u određeni sistem moći, ali  nije utemeljen u realnosti” (Gordic Petkovic, 2004, kurziv dodat). Teoretičarke kao što su Dona Haravej i Sejdi Plant daju seriju argumenta zašto je tehnologija ne samo žensko oruđe već i ključno sredstvo za postizanje ženske emancipacije. Sejdi Plant definiše sajberfeminizam ne time šta on nije već time šta on jeste. Po njoj, sajberfeminizam je ‘pobuna roba i materijalnog patrijarhalnog sveta, rasuta, raspodeljena pojava koja se sastoji od veza između žena, žena i kompjutera, kompjutera i komunikacijskih veza, konekcija i konekcionističkih mreža’ (Plent, 2004:135). Sajberfeminizam interesuje novo uslužno/informaciono društvo, u kome fizička snaga (tradicionalno povezana sa argumentima u navodnoj muškoj superiornosti) gubi na vrednosti, a veštine kao što su emociona pismenost li mogućnost obavljanja različitih poslova simultano (veštine koje su trenutno više zastupljene i razvijene kod žena) dovešće/dovodi do promene u odnosima moći među rodovima. Nove tehnologije imaju emancipatorski potencijal i zbog toga što mogu da pomognu ženama da bolje kontrolišu svoju sopstvenu reprodukciju, od odlučivanja kada i koliko da rađaju do prenošenja ove uloge na druge prirodne (plaćeni surogati)  ili veštačke materice (još uvek utopijska/distopijska vizija).  To je bitno jer je kontekst patrijarhalnog društva učinio da se ova (prirodna) moć žena zapravo transformiše/izopačuje u (društvenu) nemoć, gde se sposobnost rađanja dece pretvara u ograničavajuci faktor, bar kada je u pitanju prenošenje ‘autoriteta, moći i privilegija...u javnom/društvenom domenu’ (Papić, 1993). Budućnost koju sajberfeminizam zamišlja je onda budućnost u kojoj žene nisu ograničene korporalnim/telesnim, tj. ženska fizionomija još više gubi na značaju kao faktor definisanja ženskog roda. Stupajući u ‘tihi savez sa tehnologijom’ žene tako menjaju svoj odnos prema telu i prema svetu (Gordić Petković, 2004). Često citiran tekst Haravejeve gde ona izjavljuje da bi rađe bila kiborg nego boginja (Haravey,1991), znači i radikalan prekid sa asocijacijom žena sa prirodom (Šeri Ortner, 1983), odnosno asocijacijom koja je, smatra se, ženama više štetila nego koristila. Tu se javlja radikalna razlika između sajberfeministkinja i nekih drugih savremenih feminističkih orijentacija, od kojih su najznačajniji i najrasprostranjeniji ekofeminizam i duhovni feminizam. Za razliku od sajberfeministkinja, ekofeministkinje smatraju da cilj feminizma nije ograničenje žena od prirode već menjanje hijerarhijskog pogleda na svet u kome se i žene i priroda manje vrednuju (u odnosu na muškarce i kulturu/civilizaciju). Dok ekofeministkinje teže ispravljanju pogrešnog stava, odnosno pogleda na svet koji odražava/zastupa/promoviše manje vrednovanja prirode u odnosu na društvo i kulturu, sajberferministkinje to žele da čine kada je u pitanju navodna ženska tehnofobičnost. I u jednom i u drugom slučaju radi se o težnji menjanja neravnopravne raspodele moći među rodovima, što je cilj i svrha svake feminističke orijentacije. Razlika između ove dve najnovije orijentacije feminizma, obe nastale tokom poslednje dve decenije XX veka, je u različitim strategijama i metodama koje se smatraju najmoćnijim za postizanje takve vizije. I dok sajberfeministkinje kritikuju ekofeminizam kao esencijalistički, kao pokušaj vraćanja na premoderna društva, ekofeministkička orijentacija zamera sajberfeminizmu negiranje prirode i duhovnosti kao ključnih fenomena koji i dalje definišu i nas same.

Najrazornija kritika sajberfeminizma je ipak ona koja navodi da sajbefeminizam zapravo i nije feminizam, većjednostavno igra pojedinih privilegovanih žena, umetnica i teoretičarki, sa tehnologijom. Gde su npr. projekti da se patrijarhat u sajbersferi i aktuelnom društvu konrektno dovede u pitanje i minimalizuje? I pored svog insistiranja na sopstvenoj i kolektivnoj moći, šta su tzv. Sajbergrrrrls (ili sajbercurrre) konkretno učinile da se poboljšaju životi žena kojima patrijarhat najdirektnije škodi? Kako kiborg Done Haravej može da pomogne eksploatisanim ženama i deci, da ih zaštiti od seksualne zloupotrebe, objektifikacije i nasilja? Zar nije i kiborg, u okviru patrijarhalnog društva postao seksualno objektifikovan, kao što se vidi iz dominantnih stereotipa seksualno objektifikovanih ženskih karaktera u raznim medijumima, od video igara pa do ženskih avatara u sajbeprostoru? I zar nisu sajberfeministkinje, insistiranjem na individualnosti i različitosti spram radikalnog feminizma, direktno doprinele dodatnom slabljenju ionako slabe ženske solidarnosti?

‘Gde je feminizam u sajberfeminizmu’ postavlja pitanje Fejt Vajlding u eseju istog naziva (http://www.obn.org/reading_room/writings/html/where.html). Na osnovu njene kritike može se zaključiti da su sajberfeministkinje 1990-tih više bile preokupirane distanciranjem od feminizma 1970-tih nego kritikom patrijarhata. Naime feminizam 1970-tih ove teoretičarke često kritikuju kao ograničavajući/politički korektan, esencijalistički, anti-tehnološki, anti-seksualan, koji izaziva stalan osećaj ‘krivice’ zbog nepostizanja kruto definisanih feminističkih ideala i koji nije relevantan za savremeno iskustvo žena, pogotovo kada je u pitanju njihova interakcija sa novim tehnologijama (Vajlding, 1998). Takva kritika je po njoj pogrešna zato što je sajberfeminizam već usvojio mnoge strategije avant garde feminističkih pokreta, kao što je strategijski separatizam (virtualne zajednice samo za žene, mreže i povezivanje žena sa ženama), feministička kulturološka, društvena i jezička teorija i analiza, stvaranje novih imidža za žene na Internetu (npr. feministički avatari, kiborzi, rodna fuzija) kako bi se odgovorilo na izuzetno rasprostranjene seksualne stereotipe. Usvojena je i feministička kritika sajberprostora, strategijski esencijalizam i slično (ibid.). Međutim, insistiranjem o razgraničenju od prethodne tradicije feminizma sajberfeminiskinje politički stupaju u savez sa ‘antiofanzivom’ anti-feminizma 1990-tih (antifeminist ‘backlash’) motivisanom od strane tradicionalnog i konzervativnog patrijarhalnog pogleda na svet. I ne samo to, ograničenje sajberfeministkinja prema ranijim strujama i orijentacijama feminizma, znači ne poznavanje istorije i kritike, pa tako i ponavljanje nekih prethodnih grešaka. Šta više, mnoge sajberfeministkinje i same ne kritički usvajaju patrijarhalne rodne stereotipe koje pozajmljuju iz popularnih medija, kao što su prsate ratnice, superseksualizovani kiborzi, fatalne zene, iskarikirane domaćice 50-tih i slično (ibid.). U zaključku, Vajlding poziva sajberfeministkinje da konkretnije i eksplicitno definišu pokret i strategije, upoznaju se sa prethodnom feministkič